Polazak u školu i radne navike

POLAZAK   U  ŠKOLU

Da li osnovnu školu  ponovo pohađaju roditelji?

Roditelji, posebno majke se danas mnogo više druže i razmenjuju informacije nego u proteklim vremenima. Podržavaju i druženje njihove dece, ali su pre svega usmereni na sve potrebe njihove dece vezane za školu. Naravno da je uspeh deteta najvažniji, pa se u tom pogledu razmenjuju informacije šta deca imaju za domaći zadatak, šta i koliko treba da nauče i da li su nastavnici nešto posebno spomenuli, vezano za neku od školskih aktivnosti. Najčešće izjavljuju, da se oni ne sećaju da su njihovi roditelji bili toliko angažovani oko njihove škole. Takođe, izjavljuju da su kao deca imali vremena za igru i da im škola nije bila toliki napor. Smatraju da njihova deca danas, imaju mnogo više da uče, što se poklapa i sa dečjim izjavama. 

Kada je reč o ocenama, nedavna istraživanja su pokazala veliku zabrinutost roditelja oko:

1. vremena koje oni provedu sa njihovim detetom, povodom učenja, preslišavanja, kontrolisanja zadataka, lepog pisanja, čitanja, prepričavanja, izražavanja, usvajanja novih informacija;
2. usvajanja primarnih navika učenja dece, odnosno, koliko su u stanju samostalno da nauče i napišu svoje domaće zadatke; jer su oba roditelja najčešće zaposlena sa radnim vremenom od 8 č. i 30 m. do 17 časova., te im ostaje veoma malo vremena za sve aktivnosti vezane za učenje;
3. mnoga deca imaju mnogobrojne različite vanškolske aktivnosti, kao na primer, sportske aktivnosti, učenje jezika, muzička škola, baletska, ritmička škola, ples, itd. što roditeljima oduzima dodatno vreme;
4. veliki broj roditelja ima dvoje dece koja pohađaju školu i moraju na istovetan način da obrate pažnju vezanu za učenje na oba deteta;
5. roditelji nemaju vremena za izlaske i druženje sa prijateljima, izuzev povremeno samo jedan dan vikenda; nemaju vremena za bilo kakve druge aktivnosti, a televizija se gleda u kasnim satima;
6. ispoljavanje zabrinutosti za uspeh njihove dece u periodu prelaska u peti razred, kao i u više razrede, zbog uvođenja višestruke razredne nastave, uvećanja broja predmeta sa različitim nastavnicima;
7. roditelji ispoljavaju generalnu zabrinutost za dalje opredeljivanje i školovanje njihove dece, jer imaju svest o svim tekućim promenama i izmenama u okviru školovanja i zapošljavanja.   

Šta kažu deca?

Deca, takođe, imaju svoje stanovište u vezi  školskih obaveza, pa tako smatraju:

1. da vole da uče i da dobijaju najbolje ocene;
2. škola i posebno razred je mesto za stvaranje dobrog druženja i drugarstva, zbog toga što van škole nemaju vremena za viđanje i druženje;
3. veći broj dece uradi deo svojih domaćih zadataka samostalno, ali sačeka roditelje sa posla da im zadatke prekontrolišu i da veći deo gradiva nauče sa njima;
4. većina dece ima i po nekoliko vanškolskih aktivnosti, koje u većini slučajeva pokušava da ispoštuje svakodnevno;
5. većina dece ima razvijen takmičarski duh, idu na razna takmičenja iz nekih predmeta, (školska, opštinska, gradska, i sl.), pa zbog toga imaju dodatnu privatnu ili školsku nastavu, što im uzima dosta vremena;
6. vole savremenu tehnologiju, - rad na kompjuteru, ali im je često uskraćen zbog obaveza koje imaju;
7. imaju svest o obimu i težini gradiva sa prelaskom u peti i/ili više razrede i da je zbog tog prelaska važan uspeh u četvrtom i prethodnim razredima osnovne škole;
8. malo vremena im ostaje za igranje, što najviše vole da rade u bilo kom uzrastu;
9. sa većim uzrastom ispoljavaju sve veću ''tremu'', koja ih nekada ometa u učenju.

Priprema roditelja i dece za prelazak u više razrede osnovne škole

Roditelji treba da iskoriste ovo leto da pripreme svoju decu za neki od sledećih razreda, tako što treba da urade sledeće:

1. razgovor sa detetom, koji predmeti su mu bili najteži, prema kojima je osećalo otpor da radi domaće zadatke i da ga uči, treba da otkrije nedostatke znanja i/ili nerazumevanja;
2. analizirati  sa detetom koliko je imalo u toku školske godine slobodnog vremena za igru;
3. analizirati sa detetom koje vrste igara najviše voli, da li samostalno ili u društvu sa nekom decom;
4. analizirati sa detetom koliko je ono u proseku dnevno učilo samostalno, a koliko sa roditeljima ili nekim drugim licem;
5. analizirati sa detetom koliko je samostalno u odnosu na školske obaveze i neke svakodnevne obaveze u kući i porodici;
6. napraviti sa detetom plan dana svakodnevnog prelaska i utvrđivanja svih delova onog gradiva koje dete nije savladalo u prethodnoj školskoj godini; uključiti i sve ostale svakodnevne i povremene obaveze koje dete treba da ima;

Treba bodriti dete da što samostalnije uči, puno ga hvaliti pa čak i onda kada ne zna najbolje, jer treba da se oslobodi svake treme. Tako će postati sigurno u sebe i spoznaće da će ocena zavisiti isključivo od njegovog uloga.

Skrećemo pažnju onim roditeljima čija deca kreću u prvi razred osnovne škole, da po istom prezentovanom modelu pregledaju sa svojom decom  sledeće aktivnosti: koliko su  motorno spretna; kako sede za stolom; koliko znaju od pređenog predškolskog programa; da li dobro drže olovku i kako crtaju i šta crtaju; kako se izražavaju; da li umeju da prepričavaju događaje; da li znaju osnovne informacije kao što su dani u nedelji, pojam vremena (danas, juče, sutra), godišnja doba i slično.     

RADNE  NAVIKE  KOD DECE

Kada se počinje?

Uspostavljanje navika započinje odmah po rođenju deteta. Roditelji određuju ritam i tempo ishrane novorođenčeta, presvlačenje, kupanje, načine i vrste komuniciranja, kupovinu prvih igračaka, kao i svih ostalih obaveznih i manje obaveznih aktivnosti. Već u toku i nakon prohodavanja, kada dete ima i prve reči, roditelji postavljaju prve zabrane u cilju izbegavanja povređivanja deteta. Sve više ga usmeravaju na igračke, slikovnice, podstiču dečji kognitivni razvoj. Na taj način prate da li usvaja pojmove, da li razume naloge, da li ih čuje dobro, koliko vremena i sa kakvim kvalitetom se samo igra, uvode nošu, jer pokušavaju da mu urede fiziološke navike i prate dečji kvalitet spavanja.

Kako dete uči?

Veliki je broj aktivnosti koje roditelji spontano uvode u dečji život, primereno uzrastu. Tako pružaju osnovni model učenja njihovom detetu. Postepeno uvođenje svake od aktivnosti koja treba da postane navika ili jedna od primarnih navika, određenog uzrasnog perioda, kada je dete spremno da je prihvati zove se obrazac ponašanja. Izraz ponašanje odnosi se na način kako dete obavlja određenu aktivnost i da li je istu u potpunosti usvojilo. Model učenja svake porodice se razlikuje, mada među njima ima i mnogo sličnosti.  Roditelji prenose lična iskustva stečenih navika iz svojih primarnih porodica. Nekada roditelji ne mogu da se međusobno usaglase; život deteta u višegeneracijskom sistemu je ometen stalnim konfliktima koga treba slušati, pa dete ne zna koga treba da sluša; nekada su roditelji suviše bojažljivi i popustljivi u odnosu na trening određene navike; nekada oni nisu u stanju zbog radnog vremena i posla  da isprate sve aktivnosti i da dobiju adekvatne informacije od lica koja čuvaju decu, bilo da je baka, žena ili vaspitačice iz vrtića; nekada imaju suviše velike zahteve i teškoće da ih sprovedu u odnosu na dečju poslušnost i slično.

Kako se  sluša i šta se čuje?

U ranom predškolskom periodu, do tri godine života deteta, formira se osnovni model učenja po pitanju svih elementarnih navika. To je uzrast kada se formira i osnovna struktura ličnosti deteta. Ono je u stanju da dobro čuje svaki nalog roditelja; da reaguje odmah na njega, bilo da prekine aktivnost u kojoj se nalazi, da bi se zatim vratilo i nastavilo tu istu aktivnost, ali bez otpora bilo koje vrste. Poznate su priče roditelja kako ih ''dete ne čuje'', kako moraju više puta da dozivaju dete; kako moraju oni da skupljaju igračke umesto njega; kada traže od deteta da nešto uradi, ono viče, plače ili se dere da ne može iz ovih ili onih razloga, da mu je to teško ili dosadno, neka to uradi brat ili sestra ili roditelji i slično. U takvim situacijama roditelji najčešće popuste, nekada i oni viknu ili stalno objašnjavaju i pričaju kako to dete već jednom treba da nauči. Ima i onih roditelja koji jako zaštićuju dete smatrajući da je ono još uvek malo, da ono ništa još ne ume, da ima vremena kada će to naučiti, i koji sklanjaju dete kada ono pokuša samo da skloni igračke, sa rečenicom, ''neka, ja ću..''. Takva deca postaju kasnije nesigurna jer ne znaju zapravo šta treba da urade, - da li treba ili ne treba da slažu igračke nakon igre. Interesantno je spomenuti da  takva deca u vrtiću učestvuju u pospremanju igračaka sa ostalom decom. Sva deca imaju isti status u vrtiću, deca mogu međusobno da se upoređuju, žele da pomognu drugoj deci  a to uvek deluje podsticajno na decu.

Polazak u školu i nove obaveze!

U kasnijem predškolskom uzrastu, zavisno od automatizovanih svih navika, što znači reagovanje na nalog sa bilo čije strane iz okruženja, zavisiće i detetov socijalni status i nivo zrelosti emocionalnih reagovanja. Priprema za školu zahteva kognitivnu, emocionalnu i socijalnu zrelost, dakle odgovornost i sposobnost da pozitivno reaguju na naloge. Deca stvaraju i sopstvene naloge zavisno od motiva. Ona žele da se pokažu da umeju i znaju da urade razne stvari,  da postignu takav nivo da budu često pohvaljivana i stalno se trude. Zadovoljeni model učenja u kome su sve stečene navike automatizovane (u potpunosti prihvaćene), pripreman je da se širi, da preuzima i stavlja u proces ovladavanja radnim navikama u narednoj školskoj fazi.

Kako pomiriti školske obaveze i razne druge aktivnosti?

Veliki broj dece je još pre ili uporedo sa školskim obavezama uključen i u razne sportske aktivnosti, druge muzičke škole, učenje jezika i razne radionice. Mladi roditelji teže da  su im deca preko dana što aktivnija, jer smatraju da te aktivnosti doprinose dečjem zdravom odrastanju. Jedan broj roditelja je u stanju da menja ili prekida sportove i druge aktivnosti deci na samom početku, zato što se nešto njihovoj deci nije svidelo ili im je nešto suviše teško. Ne uspevaju da ih nagovore da još malo odlože i ne  prekidaju sa određenom aktivnošću nego da  sačekaju. U jako kratkom vremenskom intervalu izmenjaju veći broj sportova ili drugih aktivnosti, da bi na kraju sve aktivnosti prekinuli. Bez obzira na dečje razloge ili njihove otpore, evidentno je da osnovna radna navika nije u potpunosti formirana. Deca to slobodno vreme najčešće provode u igri. Školsko dvorište, park ili deo zaštićene ulice od saobraćaja, postaje značajno mesto za okupljanje i igranje dece. U zatvorenom prostoru, kada je ružno vreme, najčešća igra je igranje igrica na kompjuteru ili se gledaju crtani filmovi kao i razne serije. I u jednom i u drugom slučaju, deca se uvek zadržavaju daleko više vremena na takvim aktivnostima pa roditelji moraju da ih ih zovu, opominju ili pošalju po nekom detetu poruku da se vrate kući ili ih sami traže i slično. Roditelji su svesni i znaju da je deci potrebna igra, ali ona prvo treba da završe školske obaveze, a zatim i sve ostale aktivnosti koje imaju određenih dana. Celokupan detetov dan izgleda ''natrpan'' obavezama i ono zaista ne stiže da se zadovolji igranjem. Postoje dani u kojima nisu u stanju uopšte da se igraju, jer imaju mnogo da napišu domaćih zadataka i da uče. Zavisno od savladanih veština svakog deteta u okviru čitanja i pisanja kao osnovnog modela za učenje; detetove verbalne memorije kao i harmonizacije svih njegovih mentalnih sposobnosti, zavisiće  uspešnost i brzina učenja školskog gradiva. Na isti način zavisiće i uspešnost u okviru svake druge vanškolske aktivnosti. Dete postaje zadovoljno, sve više je zahtevo u odnosu na sebe, voli da pokaže svoje rezultate i nalazi vreme za igru koja postaje konstruktuivnija i kreativnija.

Značaj igranja?

Igra bi trebala da je zastupljena svakodnevno, jer dete treba da nauči svoj vremenski okvir za smenjivanje svih  aktivnosti u toku dana. Najvažniji razlog za svakodnevnu igru je činjenica da igra opušta i oslobađa dete na razne načine. Popravlja mu raspoloženje, jer je slobodno i kreativno u svojoj mašti, uči na taj način i uloge jer, često primenjuje igre u kojima imitira odrasle. Trebalo bi i da roditelji učestvuju povremeno sa decom u  igri jer ih tako uče organizaciji  radnih navika i svih ostalih obaveza. Roditelji takođe imaju veoma naporne dane u kojima treba da obave sve svoje obaveze, ali isto tako imaju pravo da se opuste kroz povremenu igru sa svojom decom i da na taj način uživaju u njihovom odrastanju.

Savet - naučite dete:

1. budite raspoloženi kada budite dete, novi je dan;
2. podstičite ga da odmah ustaje i obavlja sve aktivnosti  vezane za toalet, oblačenje i za doručak;
3. u toku doručka pričajte mu šta će ono a šta ćete vi da radite kada se vratite kući, sa posebnim osvrtom na zajedničke aktivnosti;
4. svako obećanje koje dajete detetu, potrudite se da ga ispunite;
5. potrudite se da ne kasnite, a ukoliko se to desi, polako objasnite detetu šta se dogodilo i dogovorite se za vreme nekog drugog dana kada ćete propuštene aktivnosti obaviti;
6. pokušajte da zamenite pitanje ''šta je bilo u školi?'', pitanjem, ''kako si se osećao/la danas?'', a zatim ukratko recite kako ste se vi osećali i zašto ste se tako osećali;
7. napravite dogovor sa detetom kako ćete organizovati sve aktivnosti, a da se ono ipak igra neko vreme. Recite mu da ćete mu pomoći sve ono što vi možete;
8. kada god  razgovarate sa detetom, oboje treba da sedite i da se gledate dok pričate, jer je slušna i svaka druga pažnja tada najjača, a pamćenje dobro;
9. svakih mesec dana, potrebno je pitati dete, šta može još bolje da uradi u okviru nekih aktivnosti, a zatim vi treba detetu da kažete isto; navešćete dete da bude samokritičnije, podizaće sopstvene kriterijume, biće borbenije i samostalnije, jer ćete ga poštovati;
10. svako veče, uoči spavanja, razmenjujte kako je kome prošao dan; da li su obavljene sve aktivnosti uspešno ili je nešto propušteno, a ako jeste, planirajte zajedno kada će se to nadoknaditi;
11. nabrojte zajedno sa detetom, koje su sve aktivnosti predviđene za sutra;
12. dobro raspoloženje pred spavanje, uticaće na raspoloženje deteta prilikom buđenja i ono će biti raspoloženo tokom celog dana.

Ukoliko postoji aktivnost koju dete nerado obavlja, treba posmatrati, analizirati i razgovarati sa detetom, šta mu u toku te određene aktivnosti  predstavlja teškoću. Tako se saznaje šta ono nije do kraja savladalo ili usvojilo kroz procese ovladavanja bilo kojom radnom navikom. Svaki nesavladani deo procesa neke aktivnosti ima težnju da se prenese na slične aktivnosti, što odgovara načinima ponašanja dece.