Opšta i emocionalna inteligencija

RAZVOJ  OPŠTE I  EMOCIONALNE  INTELIGENCIJE

Šta je inteligencija?

Pojam inteligencije odnosi se na opštu mentalnu  sposobnost pojedinca da: razmišlja, rešava probleme, apstraktno misli, uči i razume novo gradivo i da koristi prethodna iskustva. Inteligencija može da se meri zadavanjem različitih zadataka u okviru merenja posebnih sposobnosti, i u svom zbiru se dobija opšta sposobnost. Ona može biti više ili manje funkcionalna, zavisno od mnogih sredinskih faktora i uslova života.  Početkom prošlog veka, napravljeni su standardizovani testovi u svetu kojima se može meriti opšta mentalna sposobnost kako odraslih tako i dece. Inteligencija se oslanja na raznovrsne mentalne procese, pre svega na: memoriju - predstavlja procese putem kojih ljudi opaze i registruju informacije, zatim ih smeštaju i ponovo koriste kada su im potrebne;učenje - predstavlja sticanje znanja na osnovu koga se razvijaju sposobnosti ponašanja. Uobičajeno je da se misli o učenju kao o nečemu što se odvija u kući, vrtiću, školi ili fakultetu. Međutim, učenje se daleko više odvija u ljudskom okruženju i traje tokom celog ljudskog života; opažanje - predstavlja proces putem koga ljudi tumače i organizuju prve svoje osete iz svoje životne sredine, pretaču ih u iskustva koja dobijaju značenje. Inteligencija se oslanja još i na mentalne procese, kao što su, donošenje odluka, mišljenje i rezonovanje, što je mnogima iz života poznato.
Mnogi imaju razvijen osećaj, da prepoznaju inteligenciju drugih. Koriste se različitim rečima, (bistar, glup, pametan, ograničen, tupav, usporen, trapav, i sl.) jer tako prave razliku između različitih nivoa intelektualnih veština drugih osoba.
Važnost i značaj ''inteligencije'' (kvantitativno izraženo kao IQ- kvocijent inteligencije)  počela se prekomerno isticati još s početka dvadesetog veka. Popularizacija IQ-a se do te mere proširila da su se pravili kompletni obrazovni metodi u cilju potpunog razvijanja detetovih intelektualnih sposobnosti. Došlo je do naglog tehnološkog razvoja i stvorena je čitava industrija: didaktičkog materijala, oslonjenog na tada najsevremeniju stručnu literaturu; metoda testovnih kompleta punih različitih zadataka, u cilju kvantitativnog merenja IQ-a ili kvocijenta inteligencije; metode za interpretaciju  IQ testova; kao, i metoda za predviđanje detetove poslovne karijere i sl. Naglasak je bio na što bržem i boljem sticanju opšte mentalne sposobnosti. Početak ove popularizacije, značaj, kao i značenje inteligencije, vodi nas u 17 i 18 vek, kada je vladao filozofski pravac, ''egzistencijalizam ili period rezonovanja''. Vodeći filozofi centralne Evrope, promovisali su  ''racionalnu misao'' kao put ka ljudskoj perfekciji.  Međutim, zahvaljujući mnogim observacijama naučnika, s početka 19 i 20 veka, danas, se zna mnogo,  kako i na koji način detetov kapacitet za racionalno mišljenje sazreva. Takođe, poznato je, kako  i na koji način je kognitivni razvoj deteta, povezan sa funkcijama rezonovanja, logičkog mišljenja, memorije i sa govorno jezičkim strukturama.
Moglo bi se reći, da je  dugo vremena  pridavan suviše veliki značaj samo kognitivnim veštinama, na račun  emocija, kao jedne velike dimenzije u koju svrstavamo i sva osećanja. Ilustracije radi, mnogi stručnjaci se pitaju: kako IQ ili kvocijent inteligencije može da predvidi  sreću u partnerstvu ili vezi; IQ sagledavan samo kao takav, nema veze sa opštim zadovoljstvom u životu ili fizičkim i duševnim zdravljem.  Komentariše se da je najtužniji i najčešći propust, današnjeg shvatanja  pojma inteligencije taj, da visoki IQ utiče na emocionalnu ravnotežu i psihološku zrelost!
Naša intelektom unapređena kultura, neprekidno ističe potrebu da decu učimo kako da misle, rezonuju i opažaju. Sada smo nestrpljivi početnici u našem naporu da naučimo decu, kako da osećaju,  da izazovu ili prizovu svoja osećanja, da ih kreiraju i kako da uspešno upravljaju čitavom bujicom ljudskih odnosa!

Šta je  emocionalna inteligencija ili  EQ?

Emocionalna inteligencija, kao pojam, opisuje domen ljudske svesti, koji određuje načine, kojima se ljudi nose sa bolnim promenama, razočarenjima, stresovima ili patnjama. Nerazvijen EQ (emocionalna inteligencija) može dovesti do poslovne neuspešnosti ili propasti, loših ljudskih odnosa i doprineti svim vrstama zavisnosti, čak i kod vrlo inteligentnih ljudi. Emocionalna inteligencija uključuje, sposobnost dubokog saosećanja sa drugima, mudro rukovođenje ili gracilno i mudro praćenje, poštovanje granica sopstvenih mogućnosti, ispunjenje sopstvenih talenata, primanje i davanje (razmenjivanje) ljubavi i podrške.
Savremena istraživanja su pokazala da  je emocionalna inteligencija značajnija od klasičnog IQ-a (koeficijenta inteligencije), kada su u pitanju zaposlenje i zadovoljstvo životom. Naravno, ima jako puno bistrih, inteligentnih ljudi i dece u svakom okruženju, koja pokazuju nisku emocionalnu inteligenciju i koja zbog toga ne postižu u nekim oblastima svog života mnogo uspeha. Napravljen je veliki broj psiholoških testova za decu i odrasle preko kojih  se mogu izmeriti sposobnosti emocionalne inteligencije. Služe za dalje usmeravanje, razvijanje i podsticanje onih kategorija emocija koje su snižene.
Odnosi među partnerima ne mogu biti stvarno intimni, niti mogu da se razvijaju, bez  istinite i poštene podele njihovih dubokih emocija. Veliki broj osoba je naučio još u detinjstvu da sakriva ili ignoriše osećanja, smatrajući ih nevažnim. Kada su deca u pitanju, važne sposobnosti odraslih su da svoje emocije stalno saopštavaju i oplemenjuju, jer se one zasnivaju na ličnom majstorstvu osećanja i želje da se uči i napreduje u toj oblasti. Kako god, čovek se stalno bori da prečisti, razvije i proširi sopstvene emocije  i veštine u partnerskim odnosima.  Život  u kome ima bola, patnje i sreće, može se smatrati ''velikom školom'' za emocije.  Svako veliko posvećivanje raznim aktivnostima, bilo poslovnim ili ličnim, zahteva veliko angažovanje emocionalne inteligencije, - ne samo da ''idu ruku pod ruku'', već da su stalno dinamične i da se oplemenjuju.

Da li se emocionalna inteligencija (EQ) uči?

Većina ljudi, na pitanje, ''kako su'', odgovara, da su uglavnom dobro, dok manjina iskreno i određeno formuliše svoje stanje, jer dobro prepoznaje i uviđa svoje emocije. Oni ih pravilno raspoređuju i razmenjuju. Emocije su slojevite i raznovrsne. Na sreću, emocionalna inteligencija može da se uči i proširuje tokom života. Napravljen je veliki broj testova kojima se meri emocionalna inteligencija kako odraslih, tako,  dece, novorođenčadi a puno se zna i o formiranju emocija u prenatalnom periodu. Vodi se veliki broj istraživačkih projekata, da bi se odgovorilo na mnoga pitanja, posebno kada su u pitanju bebe i mala deca. Takođe, danas ima mnogo istraživanja vezanih i za prenatalni period.

U osnovi učenja emocionalne strukture, pre svega leži,  negovanje odnosa između roditelja i dece, koji se odvija po modelu izgradnje kuće. Zidanje emocionalne strukture deteta, odvija se pre svega, na osnovu imitacije roditelja i  reakcija na načine podizanja i vaspitanja. Sve ono što dete nauči o odnosima i emocijama u ranom detinjstvu,  mozak ili CNS vrši  neuronske ''zapise'' u periodu svog najjačeg rasta i razvoja. Učenje  jezika, detetu omogućava da u kasnijem životu stiče nove emocionalne veštine, ali sa mnogo više truda. Razvijanje, primanje i razmena emocija najviše se odvija u ranom detinjstvu. Zbog toga su roditelji u poziciji da imaju mogućnost ali i odgovornost da značajno utiču na dečju emocionalnu inteligenciju!

Emocije predstavljaju oblik informacije o sopstvenom telu i kako ono reaguje na spoljašnji svet i njegova mišljenja ili ideje. Emocije uključuju dva dela:  fizičke promene u telu (kao: ubrzani rad srca, znojenje dlanova, zatezanje mišića i dr.); i stanja osećanja koja su ovim prethodnim izazvana (kao: napetost, anksioznost, strah i sl.). Fizičke promene se odvijaju bez svesne kontrole, ali mozak koji je svestan može da nauči da prepozna promene koje se dešavaju u telu. Zatim, može da signalizira emocije, pa tako može da izabere način reagovanja.

Različiti tipovi  emocionalne inteligencije (EQ)

Ističe se da postoji mnogo različitih tipova emocionalne inteligencije. Tako, na primer, jedan tip ima sposobnosti razumevanja, otkrivanja i kontrolisanja sopstvenih stanja osećanja (posebne unutrašnje sposobnosti ličnosti). Drugi tip ima sposobnosti da razume, označi i utiče na emocije drugih ljudi (inteligencija za međuljudske odnose). Iako se različite vrste inteligencije pojavljuju zajedno u mnogim situacijama, posedovanje jedne vrste, ne garantuje da ta ista osoba ima i drugu vrstu inteligencije. Svako zna iz sopstvenog iskustva, da su neki ljudi sposobni da emocionalno manipulišu drugima, a da pri tom nemaju dovoljno uvida u sopstvene uspehe u svom životu. Sa druge strane neki ljudi su  usmereni samo na trenutna sopstvena stanja osećanja i nemaju uvid u tuđa stanja osećanja.  U osnovi svake definicije ili objašnjenja emocionalne inteligencije uvek se dotiče učenje kao proces koji počinje odmah nakon rođenja deteta. Govor i jezik su ključni za razvoj emocionalne inteligencije i najsnažniji način, kako mozak preuzima kontrolu, je kada osećanja pretapa u reči. Emocionalna inteligencija  počinje odmah po rođenju. Prvi plač tek rođene bebe predstavlja početak govora. Poznato je da novorođenčad pokušava da operiše sa svojim emocijama, na različite načine. Danas postoje mnogi testovi, na osnovu kojih se mogu odrediti svi nivoi  zrelosti emocionalne inteligencije novorođenčadi. Na osnovu tih parametara moguće je individualno uraditi sve vrste neophodnih  stimulacija za novorođenče, u cilju harmonizacije  njegove celokupne emocionalne inteligencije. Ovakav praktikum predstavlja veliku pomoć roditeljima, posebno trudnicama i majkama tek novorođenih beba, u pravilnom usmeravanju, praćenju, nezi, vaspitanju i brizi svoje male dece.