Trudnoća kod transplantiranih

1958. je sprovedena prva trudnoća kod transplantiranih, u pitanju je bila transplantacija bubrega. Do danas je stotine žena rodilo zdravu decu sa transplantiranim organom. Većini žena je životna želja da imaju svoje dete, kod transplantiranih žena je to još izraženije jer dok su na dijalizi ova mogućnost se graniči sa nemogućom. Prvi korak nakon transplantacije i oporavka žene počinju da planiraju trudnoću. Ova odluka nije tako jednostavna jer je kod transplantiranih žena trudnoća tri puta rizičnija nego kod ostale populacije. Na žalost samo 20% njih doživi satisfakciju da postane majka.

Žene koje nakon transplantacije imaju dobru funkciju transplantiranog bubrega mogu ostati u drugom stanju bez ugrožavanja njihovog zdravlja i transplantiranog bubrega. Prema ispitivanjima „Journal of the American Society Nephrology JASN“ žene koje su transplantirane rodile dete nemaju nikakve promene što se tiče trajanja transplantiranog bubrega u odnosu na one koje nisu.

Na žalost i dalje je malo onih koje se usudjuju na ovaj korak. Tačnije 80% manje žena koje su transplantirane se odlučuju na ovaj korak u odnosu na ostalu populaciju a medju njima kod onih koje imaju dobru funkciju transplantiranog bubrega uspešnost  je 83%.

Bez obzira na ove podatke i ako je trudnoća kod transplantiranih u glavnom uspešna trudnoće se vode kao visokorizične.

Postoji mnogo pitanja koje buduće majke postavljaju a na žalost nemaju sa kim da razmenjuju iskustva i retko gde mogu naći informacije i odgovore na svoja pitanja. Neka od njih su:

Da li je moguće za mene da ostanem u drugom stanju nakon transplantacije?

Da li je trudnoća bezbedna za mene?

Koliko vremena treba da prodje od kad je uradjena transplantacija do trudnoće?

Da li terapija koju  pijem mora da se prilagodi kao i jačina lekova?

Da li će moje dete imati neki poseban problem jer mu je majka imala transplantaciju bubrega?

Da li smem da dojim?

Da li je preporučljivo više od jedne trudnoće?

Da li su neki transplantirani u većem riziku od drugih?

Ovo su samo neka od  njih koja zbunjuju mlade majke.

Svaka trudnoća kod transplantiranih predstavlja 30 puta veći rizik nego kod zdravih žena. Zato je neophodna dobra kontrola i planiranje. Potrebno je nekoliko stvari da se uklope pre planiranja trudnoće a to su: trenutno zdravstveno stanje,  stanje transplantiranog organa i terapija. Kako bi se dobili maksimalni uslovi neophodno je dobro planiranje pre, u toku i posle trudnoće.

Pre transplantacije kod žena se pojavljuje ne zainteresovanost za seksualne odnose što se tumači prirodom bolesti, medjutim nakon transplantacije se javlja pojačana seksualna aktivnost. Savetuje se nakon transplantacije korišćenje sredstava za kontracepciju kako bi se uspešno prebrodio rizičan period koji (zavisno od osobe)varira od godinu do dve i stabilizovao transplantirani organ.

Da bi se svaka trudnoća uspešno sprovela neophodno je:

Za uspešno planiranje

Savetovati kontracepciju prvih godinu ili dve nakon transplantacije (zavisi od ososbe) kako bi organizam bio stabilan i deze lekova manje (prvih 6 meseci od transplantacije su velike doze lekova kako bi se sprečilo odbacivanje). Kontracepcija u vidu pilula (oralna ) se ne preporučuje jer pojačava depresiju, veća je opasnost od ugrušaka krvi, visokog krvnog pritiska, koronarna arterijska oboljenja. Oralna kontracepcija takodje povećava dejstvo nekih imunosupresiva. Kondomi su najpreporučljiviji metod jer pored sprečavanja ne željene trudnoće sprečavaju i polno prenosive bolesti kojima su zbog imunosupresivne terapije transplantirani još podložniji.

Sačekati stabilno stanje majke kako bi se planirala trudnoća (kako transplantiranog organa tako i celokupnog organizma)

Uraditi genetiku (preporučljivo je)kako bi se utvrdilo da li je bolest majke koja je dovela do propadanja organa nasledna i upozoriti roditelje na tu mogućnost ako jeste

Stabilizovati krvni pritisak i šećer

Korigovati imunosupresivnu terapiju

Prenatalno

1. Rano otkrivanje trudnoće i starost trudnoće

2. Kliničko i laboratorijsko praćenje transplantiranog organa i doza imunosupresiva:

Svake 4 nedelje do 32 nedelje

Svake 2 nedelje do 36

Onda jednom nedeljno

Zbog povećanja težine neophodno je i korigovati nivo leka

3. mesečna kontrola urina i urinokulture(40% žena koje su pod imunosupresivnom terapijom dobiju urinarne infekcije u toku trudnoće)

4.praćenje razvoja fetusa do 32 nedelje sa svim pratećim testovima

5. praćenje tenzije i nefropatije

6.  testiranje na dijabetes

Porodjaj

Kod transplantiranih osoba neophodno je raditi Carski rez zbog transplantiranog organa. Mora se voditi računa da se ne povredi ureter ili bibreg.

Postporodjajni tok

Kontrola nivoa leka imunosupresiva najmanje mesec dana i prilagodjavanje po potrebi

Praćenje da ne dodje do odbacivanja.

Konsultacije za ponovno uvodjenje kontracepcije.

Pored svega treba voditi računa i o anemiji koja se često javlja kod bubrežnih bolesnika a u trudnoći je opasnost veća.

Moguće komplikacije:

Visok krvni pritisak

Dijabetes

Anemija

Proteini u urinu (protenurija)

Urinarne infekcije

Pomozite detetu da se prilagodi nakon transplantacije

Pomozite detetu da se prilagodi posle transplantacije

Posle mnogo brige, strepnje i očekivanja konačno se dogodi transplantacija, šta dalje...

Roditelji se često iznenade kada nakon transplantacije počnu da se susreću sa novim problemima i izazovima. Deca nakon transplantacije doživljavaju veliku promenu kako fizičku tako i psihičku. Roditelji često ne znaju kako da pomognu detetu da se prilagodi u novonastaloj situaciji i sami se teško snalaze. Transplantirana deca će imati česte preglede, vađenja krvi, agresivne terapije prvih nekoliko meseci ali će se i osećati bolje, imati bolji apetit samim tim će imati i više energije i biti aktivnija. Takođe mogu osetiti neke negativne efekte lekova nakon transplantacije. Jedini način da se detetu pomogne jeste da se roditelji pre transplantacije informišu o svemu što ih čeka nakon operacije.

Deca najviše vide promenu u tome kako se osećaju, dolazi do naglog povećanja energije i aktivnosti deteta na šta roditelji često nisu spremni. Često se misli da dete postaje hiperaktivno međutim dete jako brzo nadoknađuje propušteno i počinje da se ponaša shodno svom uzrastu. Teško je postaviti granice kod deteta pogotovo što postaje sklono grubljim igrama zbog energije koju  je naglo osetilo. Ovaj problem treba rešiti sa transplantacionim timom i na vreme postaviti ograničenja kojih je neophodno da se oba roditelja pridržavaju.nemojte prezaštićivati dete cilj transplantacije i jeste da bi ono imalo što normalniji život i da bi se što pre prilagodilo svojim vršnjacima.

Kod većine dece kojoj je dijagnostikovana HBI još od rođenja ili u ranom detinjstvu imaaju slabije motoričke sposobnosti i slabiju koncentraciju i pamćenje što dolazi do izražaja kako funkcija bubrega slabi pogotovo kod adolescenata.tada je neophodno podsticati decu na školske aktivnosti, raditi dodatno sa njima i motivisati ih (po potrebi uključiti i fizijatra). Nakon transplantacije dolazi do naglih promena i poboljšanja.

Zbog dobrog osećaja i terapije steroidima dete oseća konstantnu glad tako da lekari koji su ga do juče lečili zbog lošeg apetita sada ograničavaju ishranu. Ovo može biti jako zbunjujuće za dete i roditelje u koliko se ne razgovara o tome pre transplantacije. Manja deca nikada ne razumeju ograničenja kod unosa hrane dok adolescenti razumeju, ali imaju veliki problem sa tim. Roditelji u tim  slučajevima mogu pomoći u koliko se hrana koja im je zabranjena ne nalazi u kući. Jednostavna ograničenja kao što su unos sokova bez šećera mogu dosta pomoći. Učestvovanje cele porodice u ovom zdravom režimu ishrane je važno i može pomoći kako detetu tako i zdravlju cele porodice.

Transplantacija može takodje doneti i neprijatne promene. Dete je često uobavezi da uzima lekove protiv odbacivanja (imunosupresive), za visok pritisak ili protiv infekcije. Neki od tih lekova se uzimaju vise puta dnevno i zahtevaju veću količinu tableta ili kašika sirupa. Primena terapije zna biti stresna i izazivati konflikte sa detetom. Roditelji u tom slučaju treba da se obrate transplantacionom timu radi pronalaženja najboljeg rešenja za dete. Pored svih napora većina lekova ima loš ukus ili neprijatne sporedne efekte. Ove reakcije treba prijaviti transplantnom timu. Roditelji mogu pomoći detetu ako su upoznati sa nazivima lekova i njihovom primenom kao i kod mladje dece ako preuzmu kompletnu brigu o terapiji. Kod adolescenata čak i kod mladjih odraslih i dalje je potrebna podrška i nadzor pri uzimanju terapije. I ako roditelji žele da njihova deca preuzmu odgovornost u ovom dobu ova grupa je u najvećem riziku od odbacivanja zbog nemara i zaboravljanja terapije. U ovom slučaju roditelji mogu napraviti kreativan dogovor kojim bi pratili zalihu lekova a time bi omogućili da se adolescent oseca nezavisnim i odgovornim za uzimanje terapije. Kod mlađe dece preporučeno je da se lekovi neprijatnog mirisa daju na špric kako se miris ne bi osetio a i doziranje samog leka je lakše i precizinje.

Socijalno prilagodjavanje i promena izgleda može biti veliki problem posebno kod adolescenata nakon transplantacije. Kada se dete vrati u školu može izgledati prilično drugačije nego pre transplantacije. Steroidi mogu uzrokovati nagomilavanje masti posebno u predelima obraza, nogu, ledja, vrata i sredini stomaka. Ovo često izaziva zadirkivanjem vršnjaka. Roditelji trebaju da uvere dete kako će se smanjenjem terapije smanjiti i fizičke promene.

Adolescenti su skloni pojavi akni koja je još jedna od nus pojava steroida. Standardna terapija protiv akni može pomoći ali za veći efekat se takodje treba čekati smanjenje terapije steroida. Nizak rast i deformiteti kostiju uzrokovani HBI mogu uzrokovati da dete izgleda i hoda drugačije. Vremenom abnormalnosti kostiju i rasta se poboljšavaju. Mnogo dece dobija hormon rasta kao bi se poboljšao i nadoknadio rast. Neka transplantirana deca imaju nepravilnu funkciju bešike i potrebno je da nekoliko puta dnevno koriste katetar kako bi je praznili. Nekima je potrebna kataterizacija u toku škole. Roditelji mogu pomoći detetu da prevaziđe ove poteškoće tako što će u napred planirati zajedno sa školom detetove aktivnosti. Oni takođe mogu naglasiti dobre fizičke strane i da ovakav način terapije ostavlja dugoročne pozitivne efekte.

Depresija je česta pojava među decom na dijalizi dok kod one transplantirane nema takvih čestih pojava. Međutim, većina dece ima ima opravdane strahove vezane za svoju operaciju i operaciju donora. Svaki napor treba napraviti od strane roditelja i transplantacionog tima kako bi se utvrdili i otklonili svi strahovi i problemi vezani za promene koje nastaju predstojećom operacijom. Što ranije krene psihološka pomoć detetu to je veća šansa da će biti uspešna. Dete treba upoznavati sa pozitivnom stranom transplantacije i stvari koje će moći da radi a do sada nije bilo u mogućnosti.

Svi znamo da posao roditelja nikada nije završen. Ali posao roditelja transplantiranog deteta je posebno izazovan. Sav njihov napor i žrtva usmereni su ka višem cilju a to je uspešnoj transplantaciji. Ovi ciljevi uključuju i to da dete  prilagodi okolinu kako bi bilo srećnije i vodilo koliko god je moguće normalan život. Svi roditelji pokušavaju da zaštite i vode decu kroz život. Neki mogu reći da su deca previše zaštićena. Međutim stepen zaštićenosti deteta je najčešće prikladan stepenu bolesti tako da se ne trebaju smatrati prezaštićenim. Ova prirodna potreba da se pomogne detetu je predivan deo roditeljstva.

Suočavanje sa bubrežnom bolešću kod deteta

Hronična bolest bilo koje vrste kod dece je veoma teška i za decu i za roditelje. Deca bi trebalo da su zdrava i srećna, da uživaju u životu i planiraju budućnost. Kada se detetu dijagnostikuje bolest bubrega roditelji ubrzo postave neka od ovih pitanja:

Zašto ? Kako je ovo moglo da se spreči? Šta da preduzmemo povodom toga? Šta smo uradili pogrešno? Zašto se nije primetilo ranije? Kakav će njihov život biti? Zašto se to meni nije desilo? Kako da mu kažem? Šta da mu kažem?

Prvi korak u pripremanju vašeg deteta da prihvati i nauči o stanju i bolesti bubrega u kom se nalazi jeste na vama a to je da prihvatite i naučite sve što možete o tome. Kako bi ste mogli da očekujete da vaše dete razume nešto što ne možete vi da prihvatite?

Bolest bubrega može biti akutna ili hronična. Neka stanja se mogu izlečiti, dok ostala postaju hronična i mogu biti sve gora vremenom vodeći ka poslednjim stadiujmima bubrežne bolesti u koju spada dijaliza ili transplantacija da bi se preživelo.

Kakvo god da je stanje ili bolest i kad god se razvije i bez obzira koliko ljudi ima bolest bubrega, kada je vaše dete u pitanju ništa drugo nije važno. Ceo vaš životni fokus je usmeren ka detetu i porodici. Kako roditelji reaguju na ovu dijagnostiku?

Reakcije variraju i uključuju:

Bes i krivicu – na sestre, doktore, boga, supružnika,i ostale članove porodice pa čak i na dete.

Poricanje – pogrešili su, ovo nije moguće, ovo je samo grip ili trovanje hranom ili neka alergija ili stres od škole. Hajde da probamo sa biljkama i dijetama ili hajde da sačekamo neko vreme sa biopsijom i možda se problem reši sam od sebe. Roditelji često traže drugo, treće pa i četvrto mišljenje, štou nekim slučajevim može da odloži terapiju, ili roditelji mogu da odbiju da se vrate na lekarsko mišljenje rukovodeći se time da ako ne misle o problemu problem će nestati.

Strepnja-  strepnja kod roditelja je povezana sa neophodnom negom, potrebnim testovima za dijagnozu, procedurama koje treba da se nauče, lekovima, finansijama i potrebom da se provede vreme i sa drugom decom. „upravo sam saznala da mom detetu slabi funkcija bubrega. Sada moram da mu dajem 8 različitih lekova dnevno, da mu dajem inekcije za anemiju dva puta nedeljno, da mu merim pritisak i puls svaki dan. Moj sin ima samo 6 meseci. Kako ću da postignem sve ovo sa još troje dece u kući?“

Ekstremna tuga i očaj- roditelji se često osećaju u samljeno, izolovano, skrhkano i nisu u mogućnosti da spavaju i jedu. Rodbina, često ne znajući šta da kaže, se povlači od deteta i porodice.

Krivica- pitanja kao što su :“Zašto to nisam mogao biti ja?“ ili „Šta sam uradio da bi izazvao ovo?“ često postavljaju roditelji. Krivica je čest osećaj kod roditelja.

Pogađanje- „Bože uradiću sve ako izlečiš moje dete“

Sve ove potencijalne reakcije su normalne. Ovako većina ljudi izlazi na kraj sa tugom. Roditelji žele da im deca budu zdrava i gubitak zdravlja njihove dece izaziva tugu skoro kao i smrt. Roditelji su „majstori“ za sve i kada ne možemo poraviti zdravlje svom detetu javlja se frustracija i bes. Cela porodica je pogodjena bolešću bubrega jednog člana i svaki član se bori sa tugom na svoj način. Tugovanje je proces, nemojte da Vam niko priča da prođe preko noći.

Postoje pet faza tuge: poricanje, bes, pogađanje, depresija i prihvatanje. Gubitak zdravlja i prihvatanje bolesti i terapije slede standardne procese tuge do određenog stepena. Ne pokušavajte da prolazite kroz to sami dozvolite drugima da vam pomognu. Prihvatanje je period gde se prihvata šta je stvarno i šta neće proći. „Da moje dete ima bolest bubrega koja će promeniti njegov život i eventualno će rezultirati dijalizom i transplantacijom bubrega.“ „Kako mogu da mu pomognem da lakše prođe kroz život?-kroz školu?-da se pripremi za posao?“ Osećanje bespomoćnosti, strepnje, tuge i krivice, kao i povećanja finansijska obaveza nameću stres na brak i celu porodicu. Tenzija u kući može uticati na dete i na njegovog brata ili sestru. Braća ili sestre se mogu iz strepnje i straha ponašati na negativan način kako bi povretili pažnju koja je usmerena na dete koje ima bubrežnu bolest. Oni se takođe mogu plašiti da se isto može desiti i njima. Briga o detetu kome je dijagnostikovana bubrežna bolest zahteva česte odlaske u bolnicu (neke planirane, neke ne), bolne testove i tretmane, operacije, inekcije i lekove. Termin hronična žalost je korišćen kako bi se opisali usponi i padovi povezani sa dužom brigom bubrežnog bolesnika. Ovo su neke od mudrih strategija kako da se izborite sa procesom lečenja i tuge:

Odredite načine kojima možete da se izborite sa besom, tugom, krivicom i očajanjem koji ne utiču na vaše odnose u porodici. Ovo je vrlo važno. Ako krivite sebe ili drugog člana porodice, posebno supružnika, neće pomoći ni rešiti situaciju. Ohrabrujte jedno drugo da razgovarate o svojim osećanjima i sa drugim članovima porodice, prijateljem, sveštenikom, profesionalnim savetnikom ovo može biti od velike pomoći.

Gluma teških situacija. Deca su odlična u glumci i ako gledate možete naučiti šta oni misle i osećaju a ne mogu da izraze rečima. Ovo je dobra strategija da pomognete bratu ili sestri da se upoznaju sa stanjem bolesnog deteta. Ohrabrujte ispitivanja ovih osećanja. Medicinski set i lutke ili punjene životinje mogu pružiti terapeutski odušak za neprijatne procedure. Većina dece voli da „kobajagi“ daje vakcine nekom a posebno sestrama kako bi im vratili.

Realno identifikujte sposobnosti i ograničenja- kako deteta tako i roditelja.  Dete sa transplantiranim bubregom teško da može biti igrač u svom profesionalnom omiljenom timu, niti majka može biti stalno super-mama, super-radnik, trener male lige, sa uveksređenom kućom. Međutim budite obazrivi i u postavljanju granica. Ljudi sa hroničnim bolestima i nedostatcima su postizali velike stvari. Dok očekujete velike stvari (i one se dese) probajte da postavite realne ciljeve.

Čuvajte snagu- ovo važi za celu porodicu. Možda je majka jača osoba kada je u pitanju asistencija prilikom teških rutinskih tretmana a otac u nabavci i održavanju zaliha za peritonejsku dijalizu. Pokušajte da podelite teret posla. Dete sa bubrežnom bolešću, kao i sva druga deca, treba hrabriti za stvari koje može da radi a ne fokusirati na one koje ne može. Dijetetski režim ishrane se može olakšati detetu ako se hrana kreativno aranžira i ako porodica jede istu hranu (kad god je to moguće) a ne da se skreće pažnja na ono što dete ne sme da unosi.

Istražite načine da podignete samopouzdanje. Kao što je i predhodno navedeno usresredite se na pozitivne stvari a minimalizujte negativne. Dok deca sa bubrežnom bolešću verovatno nikada nikada neće ispratiti fizičke aktivnosti kao i njihovi vršnjaci (neki od njih hoće), važno je da se kod njih ohrabruje razvijanje hobija i interesovanja kako bi se podiglo samopouzdanje i uživanje u životu.

Utvrdite koje su to rekreacije za celu porodicu. Ako je vašem detetu dijagnostikovana bubrežna bolest te godine verovatno nećete ići na planinarenje ali to nije razlog da ne organizujete neke porodične izlete. Dijaliza za decu se može uklopiti u pedijatrijskim centrima kako bi ovo bilo izvodljivo. Redovne fizičke vežbe su važne za sve nas i što su zabavnije to je veća šansa da ćete nastaviti. Bubrežni bolesnici ne treba da prestanu sa vežbanjem već da nadju prikladnije vežbe. Opšte je poznato da vežbanje pomaže u smanjenju zamora, stresa i podiže energiju. Roditelji moraju da čuju ovu poruku. Dete, supružnici, braca i sestre kao i prijatelji trebaju se uključiti u porodičnu zabavu. Društvene igre mogu biti odlična porodična aktivnost posebno kod dece sa fizičkim ograničenjima.

Učite  o bubrežnoj bolesti, tretmanima, lekovima i rezultatima terapije. Sakupite literaturu iz pedijatrijskog nefrološkog centra, biblioteke, frofesionalnih udrženja. Skoro sve možete naći i na internetu. Vodite računa o tome šta čitate sa interneta da bude iz pouzdanog izvora. Ne ustručavajte se da postavite pitanja vašem medicinskom timu koji je tu da Vam stojji na raspolaganju. Razgovarajte sa roditeljima i pacijentima koji su bili na vašem mestu kako bi ste lakše razumeli bolest kood vašeg deteta.

Smeh i humor su dve divne stvari koje bi dodali ovoj listi. Ako možemo da razvedrimo tešku situaciju humorom , šalom onda smo načinili veliki korak oslobađanja od stresa i povratili dobre odnose. Probajte da nađete nešto smešno u situaciji to može promeniti vaš način razmišljanja.

Sada kada smo učili kakoda se izborite sa samim sobom hajde da se posvetimo vašem detetu. Po prirodi kao roditelji želimo da negujemo i vodimo brigu o detetu pogotovo ako je bolesno.  To je u redu neko vreme, ali deca imaju običaj da nazaduju kada su bolesna. Deca koja su predhodno nisu bila spremna počeće da imaju „nezgode“ i javiće se potreba za pelenama. Roditelji dece sa hroničnom bolešću moraju voditi računa da ona ne ostanu u fazi nazadovanja. Hronično kod bubrežnih bolesnika znači dugoročno. Ono ne će proći a detinjstvo i život moraju da se nastave. Vaše dete će trebati ohrabrenje da ide u školu, da se druži, da se angažuje u fizičkim aktivnostima i da bude nezavisno.

Grešite ako mislite da će vaše dete biti učtivo u iljubazno svaki put sa sestrama koje mu vade krv i daju inekcije. Ono je uhvaćeno i ne može pobeći iz ove situacije. Dakle ko je tu celo vreme da ponese teret njegovog besa osim vas? Normalno je da dete oseća bes obzirom sta mu se svee dešava. Moguće je da neće razumeti ako ga volite zašto dozvoljavate da mu se dešavaju loše stvari. Pokušajte da razumete šta vaše dete oseća i koji su mu strahovi. Vaša ljubav i pažnja ima je neophodna kao i vaša disciplina.

Lekovi se moraju piti; procedure se moraju odraditi – ovo nisu opcije. Međutim postoje opcije „Hoćeš da popiješ lek sa mlekom ili sokom?“ . Pustite dete da učestvuje u svojoj nezi kad god i koliko god je to moguće, što mu omogućava da prihvati stvari koje ne želi.  Dok vam vaš majčinski instikt govori da radite stvari umesto njega (osećate se korisnom tada), njemu je potrebno ohrabrenje da postane nezavistan (uz nadzor, naravno) i da se oslanja na sebe koliko god je moguće. Kod adolescenata se često čuje „Moja majka me tretira kao bebu“. Jedan od ciljeva roditeljstva je da naučite dete kako da postane nezavisno u životu (na šta je retko koji roditelj spreman!).

Sve hronične bolesti a posebno bolest bubrega su podjednako teške i za roditelje i za decu. Važno je reći istinu pacijentu. Šta deca mogu da razumeju i prihvate zavisi od njihovog uzrasta i mentalne zrelosti. Roditelji moraju da znaju šta je to što njihovo dete može da razume i kako će reagovati na određene medicinske tretmane.

UZRAST	KARAKTERISTIKE
0-12 meseci	Ubrzan rast i razvoj. Mala saradnja se može očekivati kod medicinskih procedura; pružite sigurnost i nežnost prilikom procedura, nakon njih mnogo ljubavi i grljenja. Prva godina je vreme kada se razvija poverenje.
1-3 godine	Ograničeno razumevanje. Stremi ka nezavišnošću bez obzira na bezbednost. Razvija se govor. Siromašan koncept vremena izražen u satima i minutima. Kroz igru vežbaju ponašanje, uče nove koncepte komunikacije. Vole da otvaraju i zatvaraju predmete (zalepite katetere i osigurajte ih koliko je moguće) boje se razdvajanja i imaju kratkotrajnu pažnju.
3-5 godina	Napreduju jezičke veštine. Imaju ograničeno razumevanje vremena. Uživaju u savladavanju novih veština, maštaju. Strah od fizičkog povređivanja (kateterizacije, operacija...). dajte jednostavno kratko objašnjenje. Moraju se razuveriti da je tretman bilo kakva kazna. Ohrabrite komunikaciju o osećanjima i mislima. Kratkotrajna pažnja.
6-12 godina	Pažljivi slušaoci i aktivni u učenju. Zanima ih učenje o sebi i svetu oko njih. Imaju potrebu za uspehom što utiče pozitivno na samopouzdanje. Ima bolju samokontrolu i bolje razume pravila. Roditelji trebaju da pruže objašnjenja i objasne očekivanja koristeći tačne termine. Uključite dete u proces odlučivanja i dozvolite mu da učestvuje u procesu nege koliko god je moguće.
Adolescenti 12-18	Razvija se osećaj identiteta. Zabrinuti su za spoljašnji izgled i seksualnost.  Razvijaju vršnjačke odnose i identitet u grupi. Sposobni za apstraktno razmišljanje i rezonovanje- pružite iskrena objašnjenja i očekivanja, dozvoljavajući veće učestvovanje u nezi. Oni variraju od nezavisnosti do zavisnosti. Oni veruju da su ne uništivi sa ograničenim moćima- i u velikom su riziku ne uzimanja lekova i poštovanja pravila

Čak i jako maloj deci (1-3godine) možete pružiti neko objašnjenje i videti očekivanu reakciju u toku procedure. Kada dete dobija inekciju to boli i zato ga nemojte lagati. Ali taj bol ne traje dugo zato je diverzija odlična u tim situacijama. Ponudite stikere ili nešto drugo kao nagradu i zahvalite detetu na saradnji. Kako je dete starije vaša objašnjenja mogu biti kompletnija, na pitanja odgovarajte iskreno i dozvolite mu da više učestvuje u nezi. Većina doktora i sestara hoće (treba) da odvoji vreme i  objasni detetu njegov zadatak i šta se očekuje kao ishod. Na pitanja treba da dobijete odgovore i dete i vi. Komunikacija je vrlo važna za sve koji učestvuju pogotovo što deca kojoj je sve objašnjeno (shodno njihovom uzrastu) pokazuju mnogo veću saradnju.

Kako se suočiti sa spoljnjim znakovima bubrežne bolesti

Klinička slika bolesti bubrega zavisi od dijagnoze i preostale funkcije bubrega. Za mnoga stanja ne postoje očigledni znaci. Kod napredovanja u propadanju bubrežne funkcije dete može izgledati belo zbog pojave anemije. Možda se javi potreba da roditelji moraju da nauče da daju detetu lekove za anemiju u vidu inekcija. Mogu se lako stvarati modrice i može izgledati umornije nego inače. Može se pojaviti i gubitak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak težine i zaostatak u rastu.

Deca koja uzimaju steroide ili neke druge imunosupresive više su podležni infekcijama i oštećenjima kože od sunca. Neki od ovih lekova mogu izazvati i maljavost, akne, dobijanje na težini, nagomilavanje masti koje daje bucmaste obraze, ispupčenje na zadnjem delu vrata, povećanje desnih i nizak stas. Deca ne žele da izgledaju drugačije od tvojih vršnjaka. Kada se to desi roditelji imaju težak zadatak da podignu detetu samopouzdanje i održe prepisanu terapiju.

Najčešći slučaj odbacivanja kod adolescenata je to što ne uzimaju (zaboravljaju) terapiju. Bez terapije telo odbacuje transplantirani organ kao strano telo. Situacija kada dete mora da se vrati na dijalizu zbog toga što je zaboravilo ili odbilo da uzima terapiju je teška i za roditelje i za dete. Podmićivanje i pretnje obično nemaju uspeha. Ne zaboravite da budete iskreni i iznesete sve činjenice vezane za uzimanje terapije i posledice ne uzimanja iste.

Ishrana i vaše dete

Ishrana kod dece bubrežnih bolesnika je mora se pažljivo pratiti zbog rasta i razvoja. Prva godina života je najbitnija jer je adekvatna ishrana bitna za pravilan razvoj glave kako bi se omogućio normalan razvoj mozga. Deci su potrebne veće količine kalorija i proteina nego kod odraslih. Detetu sa bubrežnom insuficijencijom može da se promeni metabolizam i onda je neophodna posebna ishrana. U koliko je apetit loš dolazi do velikog zaostatka u rastu, može biti neophodno hranjenje sondom. Deca školskog uzrasta se mogu obučit da pomažu prilikom hranjenja.

Kod dece sa hipertenzijom i onom na steroidima kao i transplantiranom restrikcija unosa soli je neophodna kako bi se korigovao krvni pritisak i sprečile komplikacije. Deca na dijalizi imaju ograničenja što se tiče unosa tečnosti, aklijuma i mlečnih proizvoda. Zdrave dobro izbalansirane dijete sa dosta kalorija su preporučljive za decu. Grickalice kao što su bombone i čips koje su ne hranjive treba zabraniti. Roditelji trebaju podsticati svoju decu što se tiče hrane svojim primerom. Obzirom da živimo u dobu brze hrane deci se sve češće dijagnostikuje povišen krvni pritisak. Kada i roditelj ima povišen krvni pritisak najčešće je slučaj da će i dete nastaviti da ga ima kroz ceo život. Visok krvni pritisak mora da se kontroliše kako bi se sprečile dalje komplikacije. Deca će slediti vaš primer postarajte se da bude dobar. Deca više uče po tome što vide nego po onome što im pričate.

Lekovi za decu

Lekovi za decu bubrežne bolesnike zavise od dijagnoze i preostale bubrežne funkcije. Vaše dete će uzimati više vrsta lekova. Deca školskog uzrasta i njihovi roditelji trebaju naučiti imena, namenu i nus efekte koje mogu izazvati.

Ovo su neki od standardnih lekova za decu bubrežne bolesnike i njihova namena

lekovi	Namena
Vitamin D	Za jače kosti i zube
Vezivači fosfata	Pomažu odstranjivanja viška fosfata iz tela kako bi se sprečio gubitak kalcijuma iz kostiju
Preparati bikarbonata	Da neutralizuju višak kiselina koje se talože kada bubrezi nisu u mogućnosti da ih eleminišu
Inekcije eritropoetina	Da stimulišu koštanu srž da formira nova crvena krvna zrnca kako bi se sprečila anemija
Suplementi gvožđa	Da bi zamenili zalihe gvožđa koje se koriste za formiranje crvenih krvnih zrnaca
Antihipertenzivi	Da bi se smanjio krvni pritisak
Inekcije hormona rasta	Da bi se stimulisao rast

Da li moje dete može da vežba?

Fizičke aktivnosti i vežbe su veoma bitan deo nege dece bubrežnih bolesnika. Mogu postojati neka individualna ograničenja zavisno od dijagnoze i opšteg stanja deteta ali svaka fizička aktivnost doprinosi zdravom srcu. Oboljenja srca su velika komplikacija bubrežnih bolesnika i doprinose polovini uzroka smrti pacijenata na dijalizi. Navike kod dece najčešće ostaju za ceo život. Šetnja, vožnja bicikle, plivaje tri puta nedeljno po pola sata su dovoljne održe naše srce zdravim. Dnevne šetnje mogu biti zdrava aktivnost za celu porodicu. Razgovarajte sa lekarom kako da osmislite zdrav rekreacioni program za vaše dete.

Razumite vaše dete adolescenta   

Period adolescencije je boično težak za porodice, još kad imate dete sa hroničnom bolešću problem postaje još kompleksniji. Veliki izazov u ovom periodu je potreba da se osamostale i sami brinu o sebi. Ovo je često direktan konflikt sa potrebom roditelja da brinu o bolesnom detetu. U većini porodica roditelji su ti koji imaju odgovornost da omoguće propisnu negu detetu, da zakažu kontrole, uzimaju recepte i lekove i razgovaraju sa lekarom. Ova pravila ponašanja roditelja su davno postavljena zato u periodu adolescencije često dolazi do sukoba.

Kako bi smo lakše razumeli ponašanje adolescenata podilićemo procese razvoja u tri grupe. Kako identifikujemo proces obratićemo pažnju na uticaj bolesti u tom periodu. Imajte na umu da većina dece obično nije ovako predvidiva.

Rani adolescent (uzrasta od 11 do 14 godina) je u sred puberteta. Dete u tom periodu je preokupirano sobom a posebno pitanjima „jesam li ja normalan“ i „šta mogu da očekujem“ . roditelji i dalje imaju veliki uticaj u ovom uzrastu. Dete u ovom uzrastu prelazi iz osnovne u srednju školu i ima mnogo veći izbor što se tiče vršnjaka ali veći izbor znači i veću mogućnost odbacivanja. Rani adolescenti u HBI su posebno svesni bioloških promena koje se dešavaju u pubertetu i strašno su osetljivi u odnosu na vrešnjake. Mnogim adolescentima treba dosta ohrabrenja u ovom periodu.

Adolescenti koji spadaju u grupu uzrasta od 14 do 16 godina su jako kompleksni i strašno zabrinuti za svoj izgled i nezavisnost. U ovom se periodu često uočava rizično ponašanje i deca su opterećena pitanjima „ko sam ja“ i „da li ja imam moć“. Izgled je veoma važan kod adolescenata i veliki uticaj imaju vršnjaci. Ova grupa adolescenata provodi manje vremena sa roditeljima i kada nisu sa svojim vršnjacima oni su često sami u svojim sobama. Tendencija da se udalje od svojih porodica je veća kako pokušavaju da se osamostale i kreiraju svoj identitet.

 Deca u periodu kasne adolescencije (17 i više godina) su orjentisana više ka budućnosti. Ova grupa je više orjentisana ka pitanjima intimnosti i karijere. Često postavljana pitanja su „jesam li dovoljno atraktivan“ i „čime se mogu baviti“. Potreba da se postigne intimniji odnosi vode ka socijalnim interakcijama i tada najveći uticaj ima „partner“. Ovaj način razmišljanja može uticati na smanjen broj prijatelja ali može poboljšati intezitet veze. Stariji adolescenti tragaju za pravcem i osećaju pritisak „životnih odluka“. Potraga za identitetom se povećava u toku završne godine srednje škole gde se maturom približava krajnji rok za neke odluke.

Ovo su proste definicije faza a jako često dolazi i do njihovih preklapanja. Hronična bolest ima najviše uticaja u rastu i razvoju. Adolescenti koji su u HBI mogu ući u pubertet i zaostati sa rastom u odnosu na njihove vršnjake što može doprineti njihovim strepnjama. Teško je misliti o sebi da si „normalan“ kada su tvoji vršnjaci veći i razvijeniji od tebe. Da li vaše dete ima ožiljke? Ožiljci se u nekim situacijama ne mogu sakriti a ovo je period gde se „svet okreće oko njih“ i kad misle da ih svi gledaju. I svi ti lekovi? Ni jedno „normalno“ dete ne pije toliko lekova! Koja je omiljena hrana adolescenata? Big mekovi, pica, pljeskavice,pomfrit – svi to jedu zašto ne mogu i oni? A fudbal? Neka deca na peritonejskoj dijalizi komentarišu da ako ne mogu da igraju fubal njihov život je završen (ovo je dramatičan period odrastanja). Tu je i pitanje smrti, većina tinejdžera smatra da je besmrtna i dolazi u konflikt sa uzimanjem terapije i držanjem dijete kako bi dokazali da se ne razlikuju.

Ovo su neki preporučeni prilazi problemu: prvo, uvek recite detetu istinu. Nikada nemojte štiti dete razgovarajući sa lekarom nasamo jer će to uzburkati duh nepoverenja. Podstičite dete da se priključi svojoj nezi postavljajući pitanja medicinskom timu. Dobro vreme da se „iskradete“ je u vreme pregleda kada vaše dete može nasamo postaviti „neprijatna“ pitanja koja ga muče.

Adolescent sa HBI se treba tretirati što je normalnije moguće. „normalno“ podrazumeva i  obaveze u kući, školi i akademsko ponašanje shodno sposobnostima. Pružite vašem detetu satisfakciju dobro obavljenog posla. Adolescenti na dijalizi su sposobni da peru sudove i sređuju svoju sobu. Savladavanje zadataka povećava samopouzdanje i svi vole da se osećaju sposobnim. „Ako nikada ne naučite ništa korisno kako da se onda starate o sebi?“

Uvek naglašavajte pozitivno, koncentrišući se na to šta dete može da uradi a ne šta ne može. Podstičite vežbanje postoji samo par sportova kojim vaše dete ne može da se bavi. Začudiće vas da je vaše dete bolje i izdržljivije u nekim sportovima od većine svojih vršnjaka. Fizička aktivnost održava kosti i srce zdravim a za neke sportove ne morate biti visoki.

Na kraju nemojte da zaboravite da kažete detetu koliko vam znači. Priznajte mu koliko vam je teško što morate da ga pustite. Dozvolite detetu da se upozna sa vašim brigama i strahovima i pitajte ga za njegove. Savetovalište nemojte da vam bude poslednja opcija već prva reakcija. Sa mnogo teškog rada, fleksibilnosti i zdravorazumnim humorom možete uspešno savladati izazove odgajanja odgovorne osobe. 

Opšta i emocionalna inteligencija

RAZVOJ  OPŠTE I  EMOCIONALNE  INTELIGENCIJE

Šta je inteligencija?

Pojam inteligencije odnosi se na opštu mentalnu  sposobnost pojedinca da: razmišlja, rešava probleme, apstraktno misli, uči i razume novo gradivo i da koristi prethodna iskustva. Inteligencija može da se meri zadavanjem različitih zadataka u okviru merenja posebnih sposobnosti, i u svom zbiru se dobija opšta sposobnost. Ona može biti više ili manje funkcionalna, zavisno od mnogih sredinskih faktora i uslova života.  Početkom prošlog veka, napravljeni su standardizovani testovi u svetu kojima se može meriti opšta mentalna sposobnost kako odraslih tako i dece. Inteligencija se oslanja na raznovrsne mentalne procese, pre svega na: memoriju - predstavlja procese putem kojih ljudi opaze i registruju informacije, zatim ih smeštaju i ponovo koriste kada su im potrebne;učenje - predstavlja sticanje znanja na osnovu koga se razvijaju sposobnosti ponašanja. Uobičajeno je da se misli o učenju kao o nečemu što se odvija u kući, vrtiću, školi ili fakultetu. Međutim, učenje se daleko više odvija u ljudskom okruženju i traje tokom celog ljudskog života; opažanje - predstavlja proces putem koga ljudi tumače i organizuju prve svoje osete iz svoje životne sredine, pretaču ih u iskustva koja dobijaju značenje. Inteligencija se oslanja još i na mentalne procese, kao što su, donošenje odluka, mišljenje i rezonovanje, što je mnogima iz života poznato.
Mnogi imaju razvijen osećaj, da prepoznaju inteligenciju drugih. Koriste se različitim rečima, (bistar, glup, pametan, ograničen, tupav, usporen, trapav, i sl.) jer tako prave razliku između različitih nivoa intelektualnih veština drugih osoba.
Važnost i značaj ''inteligencije'' (kvantitativno izraženo kao IQ- kvocijent inteligencije)  počela se prekomerno isticati još s početka dvadesetog veka. Popularizacija IQ-a se do te mere proširila da su se pravili kompletni obrazovni metodi u cilju potpunog razvijanja detetovih intelektualnih sposobnosti. Došlo je do naglog tehnološkog razvoja i stvorena je čitava industrija: didaktičkog materijala, oslonjenog na tada najsevremeniju stručnu literaturu; metoda testovnih kompleta punih različitih zadataka, u cilju kvantitativnog merenja IQ-a ili kvocijenta inteligencije; metode za interpretaciju  IQ testova; kao, i metoda za predviđanje detetove poslovne karijere i sl. Naglasak je bio na što bržem i boljem sticanju opšte mentalne sposobnosti. Početak ove popularizacije, značaj, kao i značenje inteligencije, vodi nas u 17 i 18 vek, kada je vladao filozofski pravac, ''egzistencijalizam ili period rezonovanja''. Vodeći filozofi centralne Evrope, promovisali su  ''racionalnu misao'' kao put ka ljudskoj perfekciji.  Međutim, zahvaljujući mnogim observacijama naučnika, s početka 19 i 20 veka, danas, se zna mnogo,  kako i na koji način detetov kapacitet za racionalno mišljenje sazreva. Takođe, poznato je, kako  i na koji način je kognitivni razvoj deteta, povezan sa funkcijama rezonovanja, logičkog mišljenja, memorije i sa govorno jezičkim strukturama.
Moglo bi se reći, da je  dugo vremena  pridavan suviše veliki značaj samo kognitivnim veštinama, na račun  emocija, kao jedne velike dimenzije u koju svrstavamo i sva osećanja. Ilustracije radi, mnogi stručnjaci se pitaju: kako IQ ili kvocijent inteligencije može da predvidi  sreću u partnerstvu ili vezi; IQ sagledavan samo kao takav, nema veze sa opštim zadovoljstvom u životu ili fizičkim i duševnim zdravljem.  Komentariše se da je najtužniji i najčešći propust, današnjeg shvatanja  pojma inteligencije taj, da visoki IQ utiče na emocionalnu ravnotežu i psihološku zrelost!
Naša intelektom unapređena kultura, neprekidno ističe potrebu da decu učimo kako da misle, rezonuju i opažaju. Sada smo nestrpljivi početnici u našem naporu da naučimo decu, kako da osećaju,  da izazovu ili prizovu svoja osećanja, da ih kreiraju i kako da uspešno upravljaju čitavom bujicom ljudskih odnosa!

Šta je  emocionalna inteligencija ili  EQ?

Emocionalna inteligencija, kao pojam, opisuje domen ljudske svesti, koji određuje načine, kojima se ljudi nose sa bolnim promenama, razočarenjima, stresovima ili patnjama. Nerazvijen EQ (emocionalna inteligencija) može dovesti do poslovne neuspešnosti ili propasti, loših ljudskih odnosa i doprineti svim vrstama zavisnosti, čak i kod vrlo inteligentnih ljudi. Emocionalna inteligencija uključuje, sposobnost dubokog saosećanja sa drugima, mudro rukovođenje ili gracilno i mudro praćenje, poštovanje granica sopstvenih mogućnosti, ispunjenje sopstvenih talenata, primanje i davanje (razmenjivanje) ljubavi i podrške.
Savremena istraživanja su pokazala da  je emocionalna inteligencija značajnija od klasičnog IQ-a (koeficijenta inteligencije), kada su u pitanju zaposlenje i zadovoljstvo životom. Naravno, ima jako puno bistrih, inteligentnih ljudi i dece u svakom okruženju, koja pokazuju nisku emocionalnu inteligenciju i koja zbog toga ne postižu u nekim oblastima svog života mnogo uspeha. Napravljen je veliki broj psiholoških testova za decu i odrasle preko kojih  se mogu izmeriti sposobnosti emocionalne inteligencije. Služe za dalje usmeravanje, razvijanje i podsticanje onih kategorija emocija koje su snižene.
Odnosi među partnerima ne mogu biti stvarno intimni, niti mogu da se razvijaju, bez  istinite i poštene podele njihovih dubokih emocija. Veliki broj osoba je naučio još u detinjstvu da sakriva ili ignoriše osećanja, smatrajući ih nevažnim. Kada su deca u pitanju, važne sposobnosti odraslih su da svoje emocije stalno saopštavaju i oplemenjuju, jer se one zasnivaju na ličnom majstorstvu osećanja i želje da se uči i napreduje u toj oblasti. Kako god, čovek se stalno bori da prečisti, razvije i proširi sopstvene emocije  i veštine u partnerskim odnosima.  Život  u kome ima bola, patnje i sreće, može se smatrati ''velikom školom'' za emocije.  Svako veliko posvećivanje raznim aktivnostima, bilo poslovnim ili ličnim, zahteva veliko angažovanje emocionalne inteligencije, - ne samo da ''idu ruku pod ruku'', već da su stalno dinamične i da se oplemenjuju.

Da li se emocionalna inteligencija (EQ) uči?

Većina ljudi, na pitanje, ''kako su'', odgovara, da su uglavnom dobro, dok manjina iskreno i određeno formuliše svoje stanje, jer dobro prepoznaje i uviđa svoje emocije. Oni ih pravilno raspoređuju i razmenjuju. Emocije su slojevite i raznovrsne. Na sreću, emocionalna inteligencija može da se uči i proširuje tokom života. Napravljen je veliki broj testova kojima se meri emocionalna inteligencija kako odraslih, tako,  dece, novorođenčadi a puno se zna i o formiranju emocija u prenatalnom periodu. Vodi se veliki broj istraživačkih projekata, da bi se odgovorilo na mnoga pitanja, posebno kada su u pitanju bebe i mala deca. Takođe, danas ima mnogo istraživanja vezanih i za prenatalni period.

U osnovi učenja emocionalne strukture, pre svega leži,  negovanje odnosa između roditelja i dece, koji se odvija po modelu izgradnje kuće. Zidanje emocionalne strukture deteta, odvija se pre svega, na osnovu imitacije roditelja i  reakcija na načine podizanja i vaspitanja. Sve ono što dete nauči o odnosima i emocijama u ranom detinjstvu,  mozak ili CNS vrši  neuronske ''zapise'' u periodu svog najjačeg rasta i razvoja. Učenje  jezika, detetu omogućava da u kasnijem životu stiče nove emocionalne veštine, ali sa mnogo više truda. Razvijanje, primanje i razmena emocija najviše se odvija u ranom detinjstvu. Zbog toga su roditelji u poziciji da imaju mogućnost ali i odgovornost da značajno utiču na dečju emocionalnu inteligenciju!

Emocije predstavljaju oblik informacije o sopstvenom telu i kako ono reaguje na spoljašnji svet i njegova mišljenja ili ideje. Emocije uključuju dva dela:  fizičke promene u telu (kao: ubrzani rad srca, znojenje dlanova, zatezanje mišića i dr.); i stanja osećanja koja su ovim prethodnim izazvana (kao: napetost, anksioznost, strah i sl.). Fizičke promene se odvijaju bez svesne kontrole, ali mozak koji je svestan može da nauči da prepozna promene koje se dešavaju u telu. Zatim, može da signalizira emocije, pa tako može da izabere način reagovanja.

Različiti tipovi  emocionalne inteligencije (EQ)

Ističe se da postoji mnogo različitih tipova emocionalne inteligencije. Tako, na primer, jedan tip ima sposobnosti razumevanja, otkrivanja i kontrolisanja sopstvenih stanja osećanja (posebne unutrašnje sposobnosti ličnosti). Drugi tip ima sposobnosti da razume, označi i utiče na emocije drugih ljudi (inteligencija za međuljudske odnose). Iako se različite vrste inteligencije pojavljuju zajedno u mnogim situacijama, posedovanje jedne vrste, ne garantuje da ta ista osoba ima i drugu vrstu inteligencije. Svako zna iz sopstvenog iskustva, da su neki ljudi sposobni da emocionalno manipulišu drugima, a da pri tom nemaju dovoljno uvida u sopstvene uspehe u svom životu. Sa druge strane neki ljudi su  usmereni samo na trenutna sopstvena stanja osećanja i nemaju uvid u tuđa stanja osećanja.  U osnovi svake definicije ili objašnjenja emocionalne inteligencije uvek se dotiče učenje kao proces koji počinje odmah nakon rođenja deteta. Govor i jezik su ključni za razvoj emocionalne inteligencije i najsnažniji način, kako mozak preuzima kontrolu, je kada osećanja pretapa u reči. Emocionalna inteligencija  počinje odmah po rođenju. Prvi plač tek rođene bebe predstavlja početak govora. Poznato je da novorođenčad pokušava da operiše sa svojim emocijama, na različite načine. Danas postoje mnogi testovi, na osnovu kojih se mogu odrediti svi nivoi  zrelosti emocionalne inteligencije novorođenčadi. Na osnovu tih parametara moguće je individualno uraditi sve vrste neophodnih  stimulacija za novorođenče, u cilju harmonizacije  njegove celokupne emocionalne inteligencije. Ovakav praktikum predstavlja veliku pomoć roditeljima, posebno trudnicama i majkama tek novorođenih beba, u pravilnom usmeravanju, praćenju, nezi, vaspitanju i brizi svoje male dece. 

Saveti za roditelje dece u HBI

Ako je vašem detetu dijagnostikovana hronična bubrežna insuficijencija normalno je da se osećate uznemireno, nemoćno i uplašeno. Kada Vi i Vaša porodica prihvatite bolest deteta i stanje u kom se dete nalazi možete primeniti neki od ovih korisnih saveta:

Naučite što više možete o bolesti i terapiji i svoje znanje prenesite detetu, iznenadićete se kako i mala deca neke stvari mnogo bolje prihvate nego odrasli.

Ohrabrujte dete da postavlja pitanja u vezi bolesti ne samo Vama već i medicinskom osoblju. Ono će često pitati nešto čega se Vi niste setili ili ste smatrali da je glupo pitanje.

Nemojte objašnjavati detetu više od onoga što može da razume ali ga nemojte ni lagati i izvinjavati se za procedure koje se moraju uraditi.

Objasnite detetu da su lekari, sestre i ostalo medicinsko osoblje na njihovoj strani i da ponekad moraju da urade nešto što ih boli ili je neprijatno kako bi se oni osećali bolje.

Aktivno učestvujte u nezi deteta:

Probajte da napravite odnos međusobnog poštovanja i poverenja između Vas i medicinskog osoblja koje vodi brigu o vašem detetu

Upišite sve bitne datume i intervencije koje je vaše dete imalo, ovo će vam pomoći kada se susretnete sa novim lekarom

Trudite se da budete sa detetom kad god možete prilikom njegovog boravka u bolnici i obavezno ponesite neku omiljenu igračku i knjigicu

Pomozite detetu da preuzme kontrolu nad svojom bolešću:

Trudite se da održavate dnevnu rutinu čak i u toku hospitalizacije koliko god je to moguće

Objasnite detetu njegovim rečnikom čime se bave lekari, sestre, laboranti, čemu služe bolnice. Upoznavanje deteta sa nepoznatim prostorom i nepoznatim ljudima otklanja veći deo straha. Objasnite da su svi oni tu samo da njemu pomognu.

Budite kreativni u osmišljavanju načina kako da dete pomogne u svojoj nezi na taj način ga pripremate za kasnije a i osećaće da ima kontrolu nad nečim što mu se dešava.

Pomozite detetu da razume i da se pridržava ograničenja u ishrani:

Čak i detetu od 2-3 godine možete na jednostavan način objasniti šta znači dijetetski režim ishrane. Deca često više sarađuju što se tiče ishrane nego odrasli.

Neka vaše dete napravi listu omiljene hrane i neka ide sa vama da pitate dijetetičara šta od toga i u kojoj meri može da se ubaci u ishranu

Nemojte u kući držati namirnice dostupne detetu koje ne sme da jede. Probajte da se prilagodite njegovoj ishrani.

Šta god radili nikada nemojte podmićivati dete da jede. Ova metoda skoro nikada ne uspeva a može dovesti vremenom do jako neprijatnih situacija.

Nemojte dozvoliti da Vam vreme terapije kvari dan i remeti planove

Čak i malo dete će popiti i najgori lek ako shvati da nema izbor.

Kod beba i male dece koristite špriceve za davanje lekova jer su doze preciznije, lakše se daje ne morate kašičicom da dete ne bi povezivalo lekove sa hranom i prednost je što se ne osećaju neprijatni mirisi nekih lekova.

Vaše dete nema izbora da li će ili neće piti neke lekove ali mu pružite izbor kako će ih popiti i kada ste u mogućnosti i u koje vreme.

Kada napravite raspored držite se njega, neprijatnosti je mnogo lakše prevazići kada se ne odlažu.

Neki lekovi se moraju uzimati uz hranu. Nemojte ih davati za kuhinjskim stolom ili na nekom mestu koje može vezati za hranu nego probajte dok gleda omiljenu emisiju ili crtani u dnevnom boravku.

U koliko vaše dete ima ograničenja unosa tečnosti koristite da tu tečnost unosi nakon leka.

Delite svoja iskustva sa drugima:

Nemojte se izolovati, razgovarajte sa medicinskim osobljem i sa drugim roditeljima.

Tražite pomoć od prijatelja i rodbine. Velika je verovatnoća da žele da pomognu ali ne znaju kako.

Polazak u školu i radne navike

POLAZAK   U  ŠKOLU

Da li osnovnu školu  ponovo pohađaju roditelji?

Roditelji, posebno majke se danas mnogo više druže i razmenjuju informacije nego u proteklim vremenima. Podržavaju i druženje njihove dece, ali su pre svega usmereni na sve potrebe njihove dece vezane za školu. Naravno da je uspeh deteta najvažniji, pa se u tom pogledu razmenjuju informacije šta deca imaju za domaći zadatak, šta i koliko treba da nauče i da li su nastavnici nešto posebno spomenuli, vezano za neku od školskih aktivnosti. Najčešće izjavljuju, da se oni ne sećaju da su njihovi roditelji bili toliko angažovani oko njihove škole. Takođe, izjavljuju da su kao deca imali vremena za igru i da im škola nije bila toliki napor. Smatraju da njihova deca danas, imaju mnogo više da uče, što se poklapa i sa dečjim izjavama. 

Kada je reč o ocenama, nedavna istraživanja su pokazala veliku zabrinutost roditelja oko:

1. vremena koje oni provedu sa njihovim detetom, povodom učenja, preslišavanja, kontrolisanja zadataka, lepog pisanja, čitanja, prepričavanja, izražavanja, usvajanja novih informacija;
2. usvajanja primarnih navika učenja dece, odnosno, koliko su u stanju samostalno da nauče i napišu svoje domaće zadatke; jer su oba roditelja najčešće zaposlena sa radnim vremenom od 8 č. i 30 m. do 17 časova., te im ostaje veoma malo vremena za sve aktivnosti vezane za učenje;
3. mnoga deca imaju mnogobrojne različite vanškolske aktivnosti, kao na primer, sportske aktivnosti, učenje jezika, muzička škola, baletska, ritmička škola, ples, itd. što roditeljima oduzima dodatno vreme;
4. veliki broj roditelja ima dvoje dece koja pohađaju školu i moraju na istovetan način da obrate pažnju vezanu za učenje na oba deteta;
5. roditelji nemaju vremena za izlaske i druženje sa prijateljima, izuzev povremeno samo jedan dan vikenda; nemaju vremena za bilo kakve druge aktivnosti, a televizija se gleda u kasnim satima;
6. ispoljavanje zabrinutosti za uspeh njihove dece u periodu prelaska u peti razred, kao i u više razrede, zbog uvođenja višestruke razredne nastave, uvećanja broja predmeta sa različitim nastavnicima;
7. roditelji ispoljavaju generalnu zabrinutost za dalje opredeljivanje i školovanje njihove dece, jer imaju svest o svim tekućim promenama i izmenama u okviru školovanja i zapošljavanja.   

Šta kažu deca?

Deca, takođe, imaju svoje stanovište u vezi  školskih obaveza, pa tako smatraju:

1. da vole da uče i da dobijaju najbolje ocene;
2. škola i posebno razred je mesto za stvaranje dobrog druženja i drugarstva, zbog toga što van škole nemaju vremena za viđanje i druženje;
3. veći broj dece uradi deo svojih domaćih zadataka samostalno, ali sačeka roditelje sa posla da im zadatke prekontrolišu i da veći deo gradiva nauče sa njima;
4. većina dece ima i po nekoliko vanškolskih aktivnosti, koje u većini slučajeva pokušava da ispoštuje svakodnevno;
5. većina dece ima razvijen takmičarski duh, idu na razna takmičenja iz nekih predmeta, (školska, opštinska, gradska, i sl.), pa zbog toga imaju dodatnu privatnu ili školsku nastavu, što im uzima dosta vremena;
6. vole savremenu tehnologiju, - rad na kompjuteru, ali im je često uskraćen zbog obaveza koje imaju;
7. imaju svest o obimu i težini gradiva sa prelaskom u peti i/ili više razrede i da je zbog tog prelaska važan uspeh u četvrtom i prethodnim razredima osnovne škole;
8. malo vremena im ostaje za igranje, što najviše vole da rade u bilo kom uzrastu;
9. sa većim uzrastom ispoljavaju sve veću ''tremu'', koja ih nekada ometa u učenju.

Priprema roditelja i dece za prelazak u više razrede osnovne škole

Roditelji treba da iskoriste ovo leto da pripreme svoju decu za neki od sledećih razreda, tako što treba da urade sledeće:

1. razgovor sa detetom, koji predmeti su mu bili najteži, prema kojima je osećalo otpor da radi domaće zadatke i da ga uči, treba da otkrije nedostatke znanja i/ili nerazumevanja;
2. analizirati  sa detetom koliko je imalo u toku školske godine slobodnog vremena za igru;
3. analizirati sa detetom koje vrste igara najviše voli, da li samostalno ili u društvu sa nekom decom;
4. analizirati sa detetom koliko je ono u proseku dnevno učilo samostalno, a koliko sa roditeljima ili nekim drugim licem;
5. analizirati sa detetom koliko je samostalno u odnosu na školske obaveze i neke svakodnevne obaveze u kući i porodici;
6. napraviti sa detetom plan dana svakodnevnog prelaska i utvrđivanja svih delova onog gradiva koje dete nije savladalo u prethodnoj školskoj godini; uključiti i sve ostale svakodnevne i povremene obaveze koje dete treba da ima;

Treba bodriti dete da što samostalnije uči, puno ga hvaliti pa čak i onda kada ne zna najbolje, jer treba da se oslobodi svake treme. Tako će postati sigurno u sebe i spoznaće da će ocena zavisiti isključivo od njegovog uloga.

Skrećemo pažnju onim roditeljima čija deca kreću u prvi razred osnovne škole, da po istom prezentovanom modelu pregledaju sa svojom decom  sledeće aktivnosti: koliko su  motorno spretna; kako sede za stolom; koliko znaju od pređenog predškolskog programa; da li dobro drže olovku i kako crtaju i šta crtaju; kako se izražavaju; da li umeju da prepričavaju događaje; da li znaju osnovne informacije kao što su dani u nedelji, pojam vremena (danas, juče, sutra), godišnja doba i slično.     

RADNE  NAVIKE  KOD DECE

Kada se počinje?

Uspostavljanje navika započinje odmah po rođenju deteta. Roditelji određuju ritam i tempo ishrane novorođenčeta, presvlačenje, kupanje, načine i vrste komuniciranja, kupovinu prvih igračaka, kao i svih ostalih obaveznih i manje obaveznih aktivnosti. Već u toku i nakon prohodavanja, kada dete ima i prve reči, roditelji postavljaju prve zabrane u cilju izbegavanja povređivanja deteta. Sve više ga usmeravaju na igračke, slikovnice, podstiču dečji kognitivni razvoj. Na taj način prate da li usvaja pojmove, da li razume naloge, da li ih čuje dobro, koliko vremena i sa kakvim kvalitetom se samo igra, uvode nošu, jer pokušavaju da mu urede fiziološke navike i prate dečji kvalitet spavanja.

Kako dete uči?

Veliki je broj aktivnosti koje roditelji spontano uvode u dečji život, primereno uzrastu. Tako pružaju osnovni model učenja njihovom detetu. Postepeno uvođenje svake od aktivnosti koja treba da postane navika ili jedna od primarnih navika, određenog uzrasnog perioda, kada je dete spremno da je prihvati zove se obrazac ponašanja. Izraz ponašanje odnosi se na način kako dete obavlja određenu aktivnost i da li je istu u potpunosti usvojilo. Model učenja svake porodice se razlikuje, mada među njima ima i mnogo sličnosti.  Roditelji prenose lična iskustva stečenih navika iz svojih primarnih porodica. Nekada roditelji ne mogu da se međusobno usaglase; život deteta u višegeneracijskom sistemu je ometen stalnim konfliktima koga treba slušati, pa dete ne zna koga treba da sluša; nekada su roditelji suviše bojažljivi i popustljivi u odnosu na trening određene navike; nekada oni nisu u stanju zbog radnog vremena i posla  da isprate sve aktivnosti i da dobiju adekvatne informacije od lica koja čuvaju decu, bilo da je baka, žena ili vaspitačice iz vrtića; nekada imaju suviše velike zahteve i teškoće da ih sprovedu u odnosu na dečju poslušnost i slično.

Kako se  sluša i šta se čuje?

U ranom predškolskom periodu, do tri godine života deteta, formira se osnovni model učenja po pitanju svih elementarnih navika. To je uzrast kada se formira i osnovna struktura ličnosti deteta. Ono je u stanju da dobro čuje svaki nalog roditelja; da reaguje odmah na njega, bilo da prekine aktivnost u kojoj se nalazi, da bi se zatim vratilo i nastavilo tu istu aktivnost, ali bez otpora bilo koje vrste. Poznate su priče roditelja kako ih ''dete ne čuje'', kako moraju više puta da dozivaju dete; kako moraju oni da skupljaju igračke umesto njega; kada traže od deteta da nešto uradi, ono viče, plače ili se dere da ne može iz ovih ili onih razloga, da mu je to teško ili dosadno, neka to uradi brat ili sestra ili roditelji i slično. U takvim situacijama roditelji najčešće popuste, nekada i oni viknu ili stalno objašnjavaju i pričaju kako to dete već jednom treba da nauči. Ima i onih roditelja koji jako zaštićuju dete smatrajući da je ono još uvek malo, da ono ništa još ne ume, da ima vremena kada će to naučiti, i koji sklanjaju dete kada ono pokuša samo da skloni igračke, sa rečenicom, ''neka, ja ću..''. Takva deca postaju kasnije nesigurna jer ne znaju zapravo šta treba da urade, - da li treba ili ne treba da slažu igračke nakon igre. Interesantno je spomenuti da  takva deca u vrtiću učestvuju u pospremanju igračaka sa ostalom decom. Sva deca imaju isti status u vrtiću, deca mogu međusobno da se upoređuju, žele da pomognu drugoj deci  a to uvek deluje podsticajno na decu.

Polazak u školu i nove obaveze!

U kasnijem predškolskom uzrastu, zavisno od automatizovanih svih navika, što znači reagovanje na nalog sa bilo čije strane iz okruženja, zavisiće i detetov socijalni status i nivo zrelosti emocionalnih reagovanja. Priprema za školu zahteva kognitivnu, emocionalnu i socijalnu zrelost, dakle odgovornost i sposobnost da pozitivno reaguju na naloge. Deca stvaraju i sopstvene naloge zavisno od motiva. Ona žele da se pokažu da umeju i znaju da urade razne stvari,  da postignu takav nivo da budu često pohvaljivana i stalno se trude. Zadovoljeni model učenja u kome su sve stečene navike automatizovane (u potpunosti prihvaćene), pripreman je da se širi, da preuzima i stavlja u proces ovladavanja radnim navikama u narednoj školskoj fazi.

Kako pomiriti školske obaveze i razne druge aktivnosti?

Veliki broj dece je još pre ili uporedo sa školskim obavezama uključen i u razne sportske aktivnosti, druge muzičke škole, učenje jezika i razne radionice. Mladi roditelji teže da  su im deca preko dana što aktivnija, jer smatraju da te aktivnosti doprinose dečjem zdravom odrastanju. Jedan broj roditelja je u stanju da menja ili prekida sportove i druge aktivnosti deci na samom početku, zato što se nešto njihovoj deci nije svidelo ili im je nešto suviše teško. Ne uspevaju da ih nagovore da još malo odlože i ne  prekidaju sa određenom aktivnošću nego da  sačekaju. U jako kratkom vremenskom intervalu izmenjaju veći broj sportova ili drugih aktivnosti, da bi na kraju sve aktivnosti prekinuli. Bez obzira na dečje razloge ili njihove otpore, evidentno je da osnovna radna navika nije u potpunosti formirana. Deca to slobodno vreme najčešće provode u igri. Školsko dvorište, park ili deo zaštićene ulice od saobraćaja, postaje značajno mesto za okupljanje i igranje dece. U zatvorenom prostoru, kada je ružno vreme, najčešća igra je igranje igrica na kompjuteru ili se gledaju crtani filmovi kao i razne serije. I u jednom i u drugom slučaju, deca se uvek zadržavaju daleko više vremena na takvim aktivnostima pa roditelji moraju da ih ih zovu, opominju ili pošalju po nekom detetu poruku da se vrate kući ili ih sami traže i slično. Roditelji su svesni i znaju da je deci potrebna igra, ali ona prvo treba da završe školske obaveze, a zatim i sve ostale aktivnosti koje imaju određenih dana. Celokupan detetov dan izgleda ''natrpan'' obavezama i ono zaista ne stiže da se zadovolji igranjem. Postoje dani u kojima nisu u stanju uopšte da se igraju, jer imaju mnogo da napišu domaćih zadataka i da uče. Zavisno od savladanih veština svakog deteta u okviru čitanja i pisanja kao osnovnog modela za učenje; detetove verbalne memorije kao i harmonizacije svih njegovih mentalnih sposobnosti, zavisiće  uspešnost i brzina učenja školskog gradiva. Na isti način zavisiće i uspešnost u okviru svake druge vanškolske aktivnosti. Dete postaje zadovoljno, sve više je zahtevo u odnosu na sebe, voli da pokaže svoje rezultate i nalazi vreme za igru koja postaje konstruktuivnija i kreativnija.

Značaj igranja?

Igra bi trebala da je zastupljena svakodnevno, jer dete treba da nauči svoj vremenski okvir za smenjivanje svih  aktivnosti u toku dana. Najvažniji razlog za svakodnevnu igru je činjenica da igra opušta i oslobađa dete na razne načine. Popravlja mu raspoloženje, jer je slobodno i kreativno u svojoj mašti, uči na taj način i uloge jer, često primenjuje igre u kojima imitira odrasle. Trebalo bi i da roditelji učestvuju povremeno sa decom u  igri jer ih tako uče organizaciji  radnih navika i svih ostalih obaveza. Roditelji takođe imaju veoma naporne dane u kojima treba da obave sve svoje obaveze, ali isto tako imaju pravo da se opuste kroz povremenu igru sa svojom decom i da na taj način uživaju u njihovom odrastanju.

Savet - naučite dete:

1. budite raspoloženi kada budite dete, novi je dan;
2. podstičite ga da odmah ustaje i obavlja sve aktivnosti  vezane za toalet, oblačenje i za doručak;
3. u toku doručka pričajte mu šta će ono a šta ćete vi da radite kada se vratite kući, sa posebnim osvrtom na zajedničke aktivnosti;
4. svako obećanje koje dajete detetu, potrudite se da ga ispunite;
5. potrudite se da ne kasnite, a ukoliko se to desi, polako objasnite detetu šta se dogodilo i dogovorite se za vreme nekog drugog dana kada ćete propuštene aktivnosti obaviti;
6. pokušajte da zamenite pitanje ''šta je bilo u školi?'', pitanjem, ''kako si se osećao/la danas?'', a zatim ukratko recite kako ste se vi osećali i zašto ste se tako osećali;
7. napravite dogovor sa detetom kako ćete organizovati sve aktivnosti, a da se ono ipak igra neko vreme. Recite mu da ćete mu pomoći sve ono što vi možete;
8. kada god  razgovarate sa detetom, oboje treba da sedite i da se gledate dok pričate, jer je slušna i svaka druga pažnja tada najjača, a pamćenje dobro;
9. svakih mesec dana, potrebno je pitati dete, šta može još bolje da uradi u okviru nekih aktivnosti, a zatim vi treba detetu da kažete isto; navešćete dete da bude samokritičnije, podizaće sopstvene kriterijume, biće borbenije i samostalnije, jer ćete ga poštovati;
10. svako veče, uoči spavanja, razmenjujte kako je kome prošao dan; da li su obavljene sve aktivnosti uspešno ili je nešto propušteno, a ako jeste, planirajte zajedno kada će se to nadoknaditi;
11. nabrojte zajedno sa detetom, koje su sve aktivnosti predviđene za sutra;
12. dobro raspoloženje pred spavanje, uticaće na raspoloženje deteta prilikom buđenja i ono će biti raspoloženo tokom celog dana.

Ukoliko postoji aktivnost koju dete nerado obavlja, treba posmatrati, analizirati i razgovarati sa detetom, šta mu u toku te određene aktivnosti  predstavlja teškoću. Tako se saznaje šta ono nije do kraja savladalo ili usvojilo kroz procese ovladavanja bilo kojom radnom navikom. Svaki nesavladani deo procesa neke aktivnosti ima težnju da se prenese na slične aktivnosti, što odgovara načinima ponašanja dece.