Vitaminska ishrana za dobro zdravlje

Banane ne vole jabuke                                                                                             

Jabuke se ne „slažu“ sa ostalim vrstama voća jer ispuštaju etilen, jedinjenje iz klase ugljovodonika, koji utiče na sazrevanje voća. Ako ostavite jabuku da neko vreme stoji pored banane, ova će veoma brzo da pocrni.

Ali nisu samo banane te koje „ne vole“ jabuke. Isto će se desiti i ako kivi, mango ili dinju ostavite neposredno pored jabuke. Voće će prebrzo da prezri i propadne.

Gde da držite povrće

Papriku, krastavac, tikvice, patlidžan i paradajz ne treba kupovati na veliko i stavljati u frižider. Prema rečima ovog bečkog stručnjaka, navedenim vrstama povrća nije mesto u hladnom. Čak naprotiv, one su baš veoma osetljive na hladnoću. Kada je u hladnom, povrće ne može da razvije svoju specifičnu aromu. To je moguće samo ako se povrće čuva na sobnoj temperaturi. U frižideru može da se desi suprotno. Paradajz, na primer, može da razvije veoma neprijatan ukus i da bude neukusan. Skladištenjem paradajza u frižideru njemu se pre svega uništava likopen koji jača srce i krvotok i smanjuje rizik od dobijanja raka.

Vitamini lako beže

Bankhofer takođe savetuje da se povrće ne kuva predugo, jer ono tokom kuvanja izgubi najviše svojih hranljivih materija. Najbolji način pripreme povrća je kuvanje na pari. Na taj način skoro svi vitamini i minerali u povrću ostanu sačuvani. Prema rečima Bankhofera, povrće spremljeno na ovaj način je ujedno i najukusnije.

11 korisnih saveta

Saveti o ishrani bolesnicima koji imaju šećernu bolest i oštećenu funkciju bubrega

1. Ako bolujete od šećerne bolesti i imate oštećenje bubrega treba da znate da je dijeta veoma važna, često presudna za dalji tok vaše bolesti.

2. Prvi cilj u dijetalnoj ishrani jeste da postignete i održite idealnu telesnu težinu. Ona se najlakše izračunava ako od vaše visine u centimetrima oduzmete broj 100. Regulacijom telesne težine postići ćete bolju kontrolu gilkemije, krvnog pritiska i masnoća u krvi. Ako vaša težina odgovara idealnoj to je znak da pravilo unosite energetske materije.

3. Osnovne hranljive materije su ugljeni hidrati, masti i belančevine.
Ugljeni hidrati su glavni izvori energije u ishrani. Sa njima treba da unesete 50-60% potrebne energije. Ima ih u svim namirnicama biljnog porekla. Osobe sa šećernom bolesti ne treba da unose koncentrovane šećere, a unos ostalih ugljenih hidrata treba ravnomerno da raspodele u toku celog dana, kako bi izbegle veća kolebanja vrednosti glikemije (šećera u krvi). Ako je unos ugljenih hidrata praćen dovoljnim unosom dijetnih vlakana, postiže se bolja kontrola glikemije. Dijetna vlakna se nalaze u voću, povrću i žitaricama. Dnevno treba uneti 20-25 g dijetnih vlakana.
Masti su takođe izvor energije. Ako imate normalne vrednosti masnoća u krvi, postići ćete bolju kontrolu glikemije, krvnog pritiska, sporije napredovanje bubrežne bolesti i procesa ateroskleroze. Mastima treba da obezbedite oko jednu trećinu potrebne energije. Treba koristiti masti biljnog porekla, a masti životinjskog porekla smanjiti ispod trećine ukupno unetih masnoća. Unos holesterola treba ograničiti na 200-300 mg dnevno. Ovo možete postići ako izbegavate mast, puter, margarin, žumanca, masne sireve, slaninu, crvena mesa, pavlaku, a unosite belo meso, nemasne sireve, belance jajeta, biljna ulja, morsku ribu (1-2 puta nedeljno).

4. Belančevine su gradivne materije za organizam. Belančevine iz hrane ne utiču na glikemiju, ali ako imate oštećenje bubrega, njihov unos treba da ograničite. Ako je funkcija vaših bubrega očuvana, preporučuje se unos od 0,8 g belančevina po kg telesne težine dnevno. Ako imate smanjenu bubrežnu funkciju, tada treba da ograničite unos belančevina na 0,6 g po kg težine dnevno. Tako na pr. ako imate 70 kg, dozvoljen je dnevni unos od 42 g belančevina (70 x 0.6 = 42). Ovakvim ograničenjem belančevina postiže se bolja regulacija glikemije, smanjenje belančevina u mokraći, sporije napredovanje bubrežne bolesti. Treba unositi pretežno belančevine životinjskog porekla (meso, jaja, mlečne proizvode). I u hrani biljnog porekla ima belančevina, naročito u žitaricama, pasulju i krompiru, ali su one manje korisne, a pored toga ove namirnice sadrže dosta kalijuma i ugljenih hidrata.

5. Unos tečnosti je najčešće bez ograničenja. Ali ako imate otoke, treba da ograničite unos tečnosti. Ako želite da se oslobodite otoka, tada treba da unesete manje tečnosti od količine koju ste izmokrili prethodnog dana.
6. Kako kuhinjska so (natrijum) zadržava vodu u organizmu, to se svim bolesnicima od šećerne bolesti savetuje umereno ograničenje soli. Ako imate povišen krvni pritisak ili otoke tadranu ne treba dosoljavati, nekad je potrebno da se jede i neslan hleb, a zabranjeni su suhomesnati proizvodi, slani sirevi, zimnica i konzerve svih vrsta.

7. Neki bolesnici imaju sklonost ka povećanju kalijuma u krvi. Ovome naročito doprinosi loše regulisana glikemija. Tada veći unos kalijuma sa hranom može da izazove opasne smetnje u radu srca. Kalijuma ima dosta u većini namirnica, posebno biljnog porekla. Zbog visokog sadržaja kalijuma, ovim bolesnicima se zabranjuje unos sušenog i koštunjavog voća, dok je unos ostalog voća i povrća, kao i njihovih prerađevina ograničen. Postoji i lek koji reguliše vrednost kalijuma.

8. Da biste sprečili oštećenje kostiju treba da vodite računa o unosu fosfora i kalcijuma.
Ukoliko imate povećanu vrednost fosfora u krvi, mleko i jogurt ograničite na jednu šolju, a sir na 50 g dnevno. Soja se ne preporučuje, a pasulj je dozvoljen povremeno do 100 g. Takođe, treba da izbegavate industrijske proizvode kojima se dodaju fosfati. I pored dijete, fosfor u krvi se često ne može zadovoljavajuće kontrolisati bez lekova.
Kako namirnice koje sadrže dosta fosfora sadrže i kalcijum, to ako se pridržavate svih navedenih saveta obično nećete moći da unesete potrebnu količinu kalcijuma. Zbog toga je neophodno da kalcijum unosite u obliku gotovih preparata.

9. Alkoholna pića su dozvoljena u umerenim količinama – jedna čaša dnevno. Dozvoljeno je i umereno konzumiranje kafe.

10. Začine možete da koristite da popravite ukus jela. Gotove mešavine začina nisu preporučljive jer sadrže dosta kuhinjske soli, ali je zato dozvoljen slobodan izbor začinskog bilja u manjim količinama.

11. Uz ovakvu dijetu potrebno je da uzimate i neke vitamine i minerale. Najčešće su to vitamini B grupe i preparati gvožđa.

Transplantacija i Doniranje organa

 Šta je transplantacija?

Transplantacija, ili presađivanje organa, je u celom svetu i kod nas prihvaćen i uspešan način lečenja bolesnika, kod kojih je iz nekog razloga, došlo do nepovratnog otkazivanja funkcije, za život neophodnog organa.

Ovakav metod lečenja započet je još otprilike pre jednog veka kada je jedna od prvih transplantacija  rožnjače oka urađena u Češkoj 1905 god. Daljim razvojem medicine zabeležena je i prva  transplantacija bubrega 1954 god. i prva transplantacija srca 1967 god. U današnje vreme ovakav način lečenja je postao veoma čest i rasprostranjen u mnogim zemljama sveta.

Šta je kadaverična transplantacija?

Kadaverična transplantacija je hirurški zahvat uzimanja organa od moždano umrle osobe i presađivanje u telo primaoca čime mu se spašava život!

 Šta je moždana smrt?

Moždana smrt je stanje nepovratnog gubitka svih moždanih funkcija, dok drugi organi mogu ostati u funkciji, ali samo uz podršku savremenih medicinskih aparata. 

Do moždane smrti najčešće dovodi krvarenje u mozgu, šlog, infekcija ili teške fizičke povrede glave i mozga.

 Postoji li šansa da se oporavi moždano mrtva osoba?

Ne. Kod stanja moždane smrti oporavak je nemoguć. Moždanu smrt treba razlikovati od kome!

Koma je besvesno stanje u kome pacijent ima šansu za oporavak, dok kod moždane smrti mozak nepovratno gubi svoju funkciju tj. pacijent je mrtav.

 Ako je pacijent moždano mrtav zašto njegovo srce i dalje kuca?

U ovakvom stanju drugi organi pacijenta se održavaju u funkciji uz podršku savremenih respiratornih aparata. Zadatak ovih aparata je da dopremaju kiseonik u pluća moždano mrtvog pacijenta, srce nastavlja da pumpa krv i samim tim snabdeva sve druge organe bez čega bi njihova funkcija bila nemoguća.

Šta je donorstvo organa i tkiva?

Doniranje organa je znak humanosti, solidarnosti i plemenitosti, kojom jedna osoba iskazuje svoju želju i nameru da nakon smrti donira bilo koji deo tela radi presađivanja/transplantacije, kako bi se pomoglo teškim bolesnicima.

Ko sve može biti donor organa i tkiva?

Svako može da bude donor organa i tkiva, starosna granica ne postoji! Postoji slučaj gde je novorođenče od samo nekoliko dana dobilo organ i zahvaljujući tome dobilo šansu za život, kao i slučaj gde je veoma stara osoba donirala svoje organe.

Isto tako, moguće prisutne bolesti ne predstavljaju prepreku da doniramo organe, jer će lekari testovima u trenutku smrti odrediti koji se organi i tkiva mogu donirati.

Zato je jako važno da ovakvu plemenitu odluku donesemo za života i prenesemo je svojim bližnjima!

. Kako se postaje donor?

Prvenstveno je jako važno da izgradimo svest o važnosti transplantacije i plemenitosti donorstva unutar svoje porodice i životne zajednice.

Jako je važno da porodica zna našu odluku da želimo da budemo donori organa i tkiva jer je ona prva koja potvrđuje našu odluku lekarima u trenutku moždane smrti!

Šta je donorska kartica?

Donorska kartica predstavlja pristanak osobe da u slučaju moždane smrti želi biti donor organa. Donorska kartica se dobija na vrlo jednostavan način potpisivanjem kod svog izabranog lekara.

 Žašto je važno upoznati bližnje sa odlukom o donorstvu?

Pored posedovanja donorske kartice veoma je važno da su članovi porodice upoznati sa odlukom o doniranju, jer upravo oni daju poslednju odluku o donorstvu organa u slučaju moždane smrti.

 Kome koristi transplantacija?

Transplantacija koristi bolesnicima sa teškim oboljenjima vitalnih organa kojima izgledi za život nisu veći od nekoliko nedelja ili meseci, kao i bolesnicima kojima je potrebno nadomestiti neko tkivo.

Ima mnogo onih koji očekuju našu velikodušnost i plemenitost, a svako od nas može se naći u takvom položaju. Istraživanja su pokazala da je mnogo veća šansa da budemo primaoci organa nego donori!

 Koliko dugo mogu da izdrže organi i tkiva pre transplantacije?

Organi i tkiva moraju da se izvade ubrzo pošto je donor proglašen moždano mrtav.  Zahvaljuljući naprednoj tehnologiji i poboljšanju tehnike očuvanja organa van tela, oni  mogu izdržati u posebnim uslovima prosečno:

- Srce/pluća: manje od 6 časova,

- Pankreas: 12 časova ili manje,

- Jetra: manje od 24 časova,

- Bubrezi: 30 časova ili manje,

- Rožnjače: nekoliko dana,

- Srčani zalisci, koža, kosti, vene: nekoliko meseci.

 Da li religija dozvoljava donacije organa i tkiva?

Sve tradicionalne verske zajednice u Srbiji podržavaju dobrovoljno doniranje organa i tkiva, smatrajući to činom plemenitosti i ličnog izbora! Mi Vas podržavamo da o doniranju organa i tkiva pričate sa starešinom Vaše crkve.

O bubrezima

Bubrezi su parni organi koji se nalaze duboko u abdomenu čoveka. Njihova uloga je da odstrane otrove i suvišnu vodu iz naše krvi i pošalju ih u bešiku u obliku urina. Svaki bubreg ima million i po finih jedinki (nefrona) čiji rad služi da nam pritisak bude odgovarajući,  sastojci u krvi u ravnoteži, krvna slika dobra, a kosti jake. Svakog dana bubrezi filtriraju i očiste 200 litara krvi.

Položaj bubrega u telu		Presek bubrega

Kada bubrezi  otkažu dolazi do nagomilavanja otpadnih materija i vode u krvi tj. do trovanja krvi sa svim propratnim efektima koje ovo stanje prati  - slabost, gušenje, mučnina i povraćanje, gubitak svesti, koma  i  na kraju  smrt. Rizik od oboljevanja bubrega se povećava sa godinama.

Odrasli imaju 20 puta veće šanse da im bubrezi obole nego deca. Nažalost i   deca  najmlađeg uzrasta mogu bolovati od bubrežne  slabosti.

Mnogi su uzroci renalnog (bubrežnog) propadanja kod dece.  Bubrežna slabost (insuficijencija)  može biti akutna  ili  hronična.

Akutna stanja su trovanje, upale i povrede. Ova stanja se mogu uspešno izlečiti ako se na vreme otkrije uzrok, ali ima slučajeva  da bubrežna funkcija više nikada ne bude kao pre. Neka od ovih stanja su hemolitički uremijski sindrom i nefrotski sindrom.

Nažalost uslovi koji su doveli do hronične bolesti bubrega kod dece imaju tendenciju da se vremenom pogoršavaju. U većini slučajeva bolest se razvija polako, neopaženo oštećujući bubrežnu funkciju.To je zato što  ovu bolest ne prate ni tegobe ni bol u fazama kada se može reagovati i usporiti napredovanje bolesti. Deca se ne žale ni na šta, živa su i vesela. Tek kada se pojave manifestacije u vidu otoka kapaka, potkolenica ili zadihanost pri najmanjem naporu, bled  lik ili žuto prebojena koža, tada je bolest već uznapredovala.

U hronična oboljenja bubrega spadaju: uređeni poremećaji, blokiran protok urina i refluks, nasledne bolesti, glomerularne bolesti, sistemske bolesti.

Urođeni poremećaji su oni kada se bebe rađaju sa jednim bubregom ili sa oba, ali koja nisu normalno formirana (hronični nefritis,cistični bubrezi).

Blokiran protok urina i refluks (kada se urin vraća u bubreg) nastaju između bubrega I bešike . Kada je refluks blaži onda se bubrežna funkcija može duže sačuvati primenom medikamenata i nekih hirurških zahvata.

Nasledne bolesti su na pr. Policistični bubrezi koji oštećuju bubrežno tkivo.

Glomeluralne bolesti su one kod kojih iz nekog razloga dolazi do otkazivanja rada pojedinih  glomerula (tubula u bubregu koje filtriraju krv).

Sistemske bolesti kao što su dijabetes ili lupus. Dijabetes kao posledicu visokog nivia šećera u krvi posle izvesnog vremena oštećuje glomerule idovodi do trajnog propadanja bubrega. Kod lupusa imuni sistem je preterano aktivan i napada sopstvena tkiva, u pojedinim slučajevima ove bolesti, to je bubrežno tkivo.Dijabetes je vodeći uzrok propadanja bubrežne funkcije kod odraslih, dok kod dece to nije uzrok, jer su potrebne godine dijabetesa da se bubrežna bolest razvije.Međutim sve je više dece sa dijabetesom. tipa 2 koji se povezuje sa odraslima, pa se ova deca u budućnosti  vide kao potencijalni bubrežni bolesnici.

Najčešći uzroci hronične bubrežne slabosti kod dece najmlađeg uzrasta su urođene i nasledne bolesti. Kod dece školskog uzrasta dominiraju nasledne i glomerulske bolesti  kao uzrok, dok su kod tinejdžera glomerulske najzastupljenije.

Hronične bolesti bubrega simtomi, prevencija

1. Koliko po statistikama ima hroničnih bubrežnih bolesnika u Srbiji?

U Srbiji se još uvek ne vode se podaci o svim stadijumima hronične bubrežne insuficijencije, već samo o pacijentima koji se leče dijalizama ili transplantacijom. tj koji se nalaze u tzv. terminalnom stadijumu bubrežne insuficijencije.

Takvih bolesnika trenutno u Srbiji ima oko 4500, a svake godine se taj broj povećava za 400.

Međutim, kako su hronične bubrežne bolesti, pogotovu u odmaklom stadijumu, jedan od glavnih uzroka morbiditeta i mortaliteta, javila se potreba za njihovim ranijim prepoznavanjem i ranijim lečenjem. Naime, bolesnici sa ovim bolestima imaju znatno veći rizik i od kardiovakularnih bolesti, tj. od kardiovaskularne smrti, nego što je to slučaj sa opštom populacijom.

Zbog toga, a prema najnovijim preporukama evropskog i američkog udruženja nefrologa, hronične bubrežne bolesti se dele u pet stadijuma oštećenja strukture i/ili funkcije bubrega. U prvoj, ranoj fazi (prvom stadijumu), postoji povećana količina belančevina u urinu i taj nalaz se održava preko 3 meseca (često je ova pojava belančevina praćena i tzv. asimptomatskim nenormalnostima urina - ponavlljanim nalazima eritrocita i/ili leukocita u urinu), ali je globalna funkcija bubrega (tzv. filtraciona sposobnost) još uvek preko 90% normalne. U drugom stadijumu, funkcija bubrega je već smanjena od 90 do 60% normalne, u trećem do 30%, četvrtom do 85% i u petom (kada se mora otpočeti i lečenje dijalizom ili uraditi transplantacija bubrega), funkcija bubrega je manja od 15%.

U SAD, gde postoje precizni podaci o svim pomenutim stadijumima hronične bubrežne insuficijencije, ova bolest pogađa čak 11% odrasle populacije (19,2 miliona ljudi!): od toga, njih 5,9 miliona ima tzv. prvi stadijum bolesti, još oko 5,3 miliona ima drugi, 7,6 miliona treći, četvrti stadijum ima 400000, a peti 300 000 ljudi (podaci iz 2002.godine).

2. Koji su najčešći zdravstveni problemi s bubrezima?

Bolest bubrega može dugo vremena proticati bez ikakvih tegoba. Na ovu bolest treba pomisliti kod bolesnika sa povišenim pritiskom, ili, sa jutarnjim otocima lica ili čitavog tela,  sa pojavom mokrenja u toku noći, sa grčevima u listovima noću, u nekim slučajevima anemije, a u završnim stadijumima bolesti, kod bolesnika se javljaju jaka malaksalost, mučnina, povraćanje, mogući su  i upala srčane kese, otežan hod zbog polineuropatije, poremećaji koncentracije, krvarenje iz nosa, svrab, na kraju i smanjenje mokrenja, a najteže komplikacije su pojava EPI napada, koma i smrt.

3. Šta uzrokuje ove bolesti, odnosno koji su faktori rizika?

Različiti uzroci mogu dovesti do bolesti bubrega. Ponekad su u pitanju imunološki posredovana oboljenja, koja pogađaju bilo čitav organizam, bilo samo bubrege. Različite infekcije takođe mogu dovesti do hroničnog oštećenja bubrega. Zatim, bubrege može oštetiti i dugotrajan efekat loše regulisanog povišenog krvnog pritiska. Jedna od najznačajnijih kasnih posledica šećerne bolesti, takođe je i oštećenje bubrega. Takođe, naročito kod starijih muškaraca, postoji opasnost od tzv. opstruktivne nefropatije, gde usled problema sa prostatom može doći i do postepenog zastoja u oticanju urina i posledičnog slabijeg rada bubrega. Najzad, mnogi lekovi mogu nepovoljno uticati na bubrege, naročito ako već postoji, iz drugih razloga, oštećenje njihove funkcije ili se radi o starijim osobama ili osobama koji su već iscrpljeni i dehidrirani. U ove lekove spadaju neki antibiotici, kao što su gentamicin ili amikacin, mnogi lekovi koji se daju protiv bolova ili povišene temperature, kao što su ibuprofen (Brufen), diklofen i slični, ili u pojedinim slučajevima, neki antihipertenzivi, kao što su recimo enalapril ili kaptopril.

Iz ovoga se vidi i koji su faktori rizika za ove bolesti- šećerna bolest, gojaznost, hipertenzija, stanja dehidratacije, tzv. nefrotoksični lekovi.

4. U kojoj su meri ove bolesti nasledne, a u kojoj su posledica načina života ili posledica nekih drugih bolesti?

Postoji grupa naslednih bolesti koje su povezane sa bolestima bubrega- najčešće se radi o policističnoj bolesti bubrega, koja se nasleđuje autozomno dominantno (ako jedan roditelj ima ovu bolest, njegova deca imaju 50% šansi da je naslede), a koja pogađa 1 u 1000 ljudi, tj. oko 7 miliona u čitavom svetu. U 50% slučajeva, ova bolest dovodi do terminalne bubrežne slabosti, odnosno do potrebe da se lečenje nastavi dijalizom ili transplantacijom. Ima još nekoliko naslednih oblika glomerulonefritisa. Sa druge strane, preterana telesna težina, može bilo direktno da ošteti bubrege ili da dovede do šećerne bolesti i kasnije do oštećenja bubrega. Hipertenzija, ako se ne leči kako treba,  takođe može da dovede do ovih bolesti. Takođe, neke bolesti koje pogađaju više tkiva i organa (tzv. sistemske bolesti), mogu biti praćene ili vremenom dovesti i do oštećenja bubrega. Dugotrajne hronične zapaljenjske bolesti bilo gde u organizmu, takođe mogu da oštete bubrege, kao i neke hronične infekcije, recimo tuberkuloza.

5. Koji simptomi upućuju na ove bolesti?

Kao što je već rečeno, često su ova oboljenja pritajena. Ako se jave simptomi, oni su često nespecifični, a na ove bolesti treba pomisliti ako se pojave testastii otoci potkolenica i/ili lica, ako se javi potreba da se noću ustaje i mokri, ili ako se jave pojačana žeđ ili grčevi u listovima noću, u miru ili mučnina, povraćanje, gušenje, malaksalost.

Upravo zbog ove pritajene prirode bolesti, u savremenoj medicini su uvedeni gore navedeni stadijumi bolesti, tj. laboratorijski parametri koji mogu ukazivati na hronično oboljenje bubrega. Neophodno je da lekari opšte medicine znaju da prepoznaju ove rane laboratorijske nenormalnosti i da takvog pacijenta na vreme upute nefrologu.

Problem kod nas je upravo u tom, veoma kasnom javljanju nefrologu, tj. obično u 4. ili 5. stadijum bolesti, kada se već neko efikasnije lečenje bolesti i oporavak bubrega ne može očekivati.

6. Koje preglede treba da obave osobe koje kod sebe prepoznaju navedene simptome?

Osnovno je da provere ureju, kreatinin, krvnu sliku, običan pregled urina, da izmere krvni pritisak. Poželjno bi bilo da urade i analize kalijuma, kalcijuma, fosfora u krvi, kao i ultrazvučni pregled bubrega.

7. U kojoj meri hronični bubrežni bolesnici treba da promene stil života, da li treba da promene režim ishrane i slično?

Svakako da ovakvi bolesnici ne smeju da se izlažu fizičkim naporima. Ako je reč o gojaznima, treba da regulišu ishranu. U ishrani takođe treba smanjiti unos soli, izbegavati hranu sa konzervansima. Kada je reč o ovakvim bolesnicima koji nisu još uvek na lečenju dijalizom, oni treba da jedu manje mesa (otprilike oko 60% svog ranijeg dnevnog unosa), a kad god mogu, da to meso zamene sojom. U nekim slučajevima, mora se ograničiti i unos sokova, voća i povrća (kod onih bolesnika koji imaju povišen kalijum u krvi, a u okviru hronične bolesti bubrega).

Kada otpočno lečenje dijalizom, međutim, ovi bolesnici treba da povećaju unos proteina i poprave stanje pothranjenosti u koju su zbog prethodne dijete ili prirode same bubrežne bolesti došli.

8. Kakve su mogućnosti savremene terapije bubrežnih bolesti?

Kao i u mnogim drugim oblastima medicine, tj. borbe za čovekovo zdravlje, najvažnije su mere prevencije, odnosno ranog otkrivanja ovih bolesti, kada su i mogućnosti  uspešnog lečenja veće. Dakle, u svim stanjima gde je opšta bubrežna funkcija još uvek očuvana, a postoje znaci hroničnog oštećenja bubrega, moguća je uspešna terapija. Kasnije, kada već dođe do pojave povišene vrednosti kreatinina u krvi (a to znači, kada je već preko 50%  osnovnih bubrežnih funkcijskih jedinica oštećeno), ovo lečenje je mnogo teže i često se svodi samo na pokušaje zaustavljanja ili maksimalnog usporavanja daljeg napretka bolesti. Ipak, ukoliko dođe do terminalne bubrežne slabosti, lečenje se uspečno nastavlja dijalizom ili transplantacijom bubrega, što je tekovina razvoja medicine u poslednjih 40-50 godina.

9. Što se tiče mera prevencije, na šta treba staviti akcenat da bi se sačuvalo zdravlje bubrega ?

Dakle, borba protiv nezdrave ishrane, gojaznosti, pušenja, hipertenzije, dobra regulacija šećerne bolesti ako se ona već javila, kao i redovni sistematski pregledi sa obaveznim merenjem krvnog pritiska, proveravanjem 

ureje, kreatinina i pregledom urina bar jednom godišnje učinili bi da se poveća rano otkrivanje bubrežnih bolesti.